bizarno!
STVARI O MENGELU KOJE JE MALO KO DO SADA ZNAO: Isplivala šokantna istina, da li je moguće da je ovo RADIO DECI
Ova lista beleži neke čudne činjenice koje možda niste pročitali u standardnoj biografiji Jozefa Mengelea.
Rođen 1911. godine, Jozef Mengele je bio student filozofije koji će kasnije postati jedno od najstrašnijih lica Holokausta.
Poznat kao Anđeo smrti, mnoge činjenice o Jozefu Mengeleu isprepletene su glasinama i pretpostavkama koje su ga pretvorile od nacističkog doktora koji je stvorio opipljivi pakao u Aušvicu u batinaša koji još proganja tajnu istoriju Evrope i Amerike do 21. veka.
Ova lista beleži neke čudne činjenice koje možda niste pročitali u standardnoj biografiji Jozefa Mengelea. Ko je bio dr Mengele? Ne postoji lak način da se govori o jednom od najgnusnijih ratnih zločinaca 20. veka. Uradio je zaista užasne stvari koje su mu donele reputaciju sličnu super zlikovcu direktno iz priče o Kapetanu Americi, nesumnjivo inspirišući za sobom onoliko pisaca kao i prave sadiste uživo. Ali kao što ćete videti, on je bio redovna osoba koja je činila užasne stvari jer je verovao da su to prava stvar - što stvari koje je radio u Aušvicu čini još složenijim i zastrašujućim.
Samo da znate, verovatno ćete morati da napravite nekoliko pauza da razbistrite glavu dok čitate ovu listu činjenica o Jozefu Mengeleu.
Mengele je bio opsednut proučavanjem blizanaca
Jedna od najpoznatijih činjenica o Mengeleu je njegova jeziva fascinacija blizancima. Njegovi eksperimenti su započeli kao način da se dalje istražuje koncept eugenike koji je ljubimac Nacističke partije, filozofija koja zagovara poboljšanje ljudskih genetskih osobina kroz sistematsko uklanjanje uočenih negativnih delova DNK. Nakon što je radio sa profesorom Otmarom Frajherom fon Veršuerom, Mengele je verovao da bi proučavanjem blizanaca mogao steći uvid u razumevanje načina na koji se radi o fizičkom uklanjanju genetskog sastava.
Pošto su blizanci bili dragoceni za Mengelea, njima su bila data neka osnovna ljudska prava koja su drugim zatvorenicima u Aušvicu bila uskraćena, poput zadržavanja kose i nošenja odeće. Tu su se završile prednosti što se smatra jednim od „Mengeleove dece”. Blizanci su bili podvrgnuti brutalnim eksperimentima za koje se na kraju činilo da se više odnose na nanošenje terora nego na istinsku naučnu istragu.
Možda je stvorio selo blizanaca u Južnoj Americi Argentinski istoričar Horhe Kamarasa je 2009. godine tvrdio da je Josef Mengele koristio brazilsku poljoprivrednu enklavu Candido Godoi kao laboratoriju da nastavi svoje eksperimente sa blizancima. Kamarasini dokazi uglavnom se zasnivaju na činjenici da je počevši od 1963. godine, natalitet blizanaca u gradu naglo skočio.
Prema rečima ljudi koji su živeli u Kandido Godoiju, Mengele je došao u grad pod okriljem „seoskog lekara“ koji je išao od kuće do kuće pomažući kod manjih medicinskih tegoba i vadio bočice krvi svima koje je lečio. Otkako je Kamarasa izneo ovu teoriju, istraživači su se raspravljali o mogućnosti da se tako nešto uopšte dogodi, a većina naučnika tvrdi da izolovana priroda zajednice ima više veze sa natalitetom blizanaca nego sa ludim naučnikom.
SAD su ga zapravo držale u pritvoru
Ovo je definitivno jedan od najfrustrirajućih delova priče o Mengeleu i pokazuje koliko su stvari bile haotične na kraju rata. Neposredno nakon što se Nemačka predala 1945. godine, Mengele je držan u američkom pritvoru. Međutim, pošto američki zvaničnici nisu znali da je Mengele na listi traženih ratnih zločinaca, pustili su ga.
Zatim, od leta 1945. do proleća 1949., lekar je radio kao farmer u blizini Rozenhajma, u Bavarskoj, pod lažnim papirima pre nego što mu je njegova bogata porodica pomogla da pobegne u Južnu Ameriku.
On je ljudima sa medicinskim anomalijama dao preferencijalni tretman u Aušvicu
Mengele je mnoge svoje eksperimente bazirao na subjektima sa fizičkim abnormalnostima. Ovo je možda delimično bilo zato što je mislio da ključ za usavršavanje eugenike leži negde u telima deformisanih, invalidnih i drugačijih. Takođe je možda upravo bio fasciniran genetskim izuzetcima. Toliko je napisano o Mengeleovoj ljubavi prema blizancima da ljudi prešućuju njegovu čudnu fascinaciju specifičnom porodicom koja je stigla u Aušvic. Mengele je bio opsednut Ovtizeima, transilvanijskom porodicom sa 10 dece, od kojih su sedmoro patuljci.
Dozvolio im je da zadrže svoju odeću i kosu, dok im je crpeo krv, vadio zube i stavljao ih pod intenzivni psihološki nadzor. Iako je njihovo vreme u logoru bilo mučno, cela porodica Ovic preživela je vreme u logoru.
Uzeo je identitet drugog čoveka da bi živeo u anonimnosti
Posle Drugog svetskog rata, Mengele je pobegao iz Nemačke i otišao preko Atlantika u Južnu Ameriku, gde je naleteo na Austrijanca Volfganga Gerharda, strastvenog pristalica nacista. Gerhard je bio toliko oduševljen što je upoznao istaknutu ličnost poput Mengelea da je doktoru dao svoju ličnu kartu.
Da bi se sakrio, Mengele je do kraja života koristio identitet Austrijanca, a nakon njegove smrti 1979. čak je i sahranjen ispod nadgrobnog spomenika na kome je pisalo Gerhardovo ime. Tek u jednom intervjuu iz 1985. Mengeleov sin je razotkrio šaradu.
Mengeleov sin je znao gde se nalazi posle rata Jedna od najdugovječnijih glasina o Mengeleu je da je njegova porodica, posebno njegov sin Rolf, tačno znala gde je njihov patrijarh nakon pada nacističke partije. Prema intervjuu iz 1985., Rolf je ostao u kontaktu sa svojim ocem tokom 50-ih, 60-ih i 70-ih.
Iako se nije slagao sa onim što je učinio njegov otac, Rolf i dalje nije želeo da se suoči sa pogubljenjem za svoje zločine. Priznao je da je njegova porodica Jozefu slala između 300 i 500 nemačkih maraka svakog meseca.
Mengele je eksperimentisao sa šarenicama ljudi u pokušaju da promeni boju očiju
Zajedno sa svim drugim čudnim stvarima kojima se Mengele bavio, bio je fasciniran heterohromijom, stanjem u kojem su dve šarenice pojedinca bile različite boje. U svojim ličnim eksperimentima sa očnim jabučicama, pokušao bi da promeni boju očiju subjekta ubrizgavanjem hemikalija u njihove šarenice.
Kada ta metoda ne bi uspela, on bi samo istrgao celu očnu jabučicu i poslao je svojoj koleginici, stručnjaku za pigmentaciju očiju Karin Magnusen, na dalja istraživanja.
Mengele je obavljao strašne zadatke sa apsolutnom smirenošću
Prema rečima preživelih iz Aušvica, jedna od stvari koja je učinila Mengelea takav teror u zarobljeničkom logoru bio je nedostatak obzira prema ljudskom životu. Sem Pivnik, 14-godišnjak u vreme Holokausta, primetio je u intervjuu za Sandej Ekspres da je Mengele, kada je odlučivao o sudbini novopridošlih, često nečujno gurnuo rukavice udesno da zadrži zatvorenika u životu. ili levo ako su osuđeni na smrt.
On nikada nije prihvatio krivicu za svoje zločine
Nejasno je da li je Mengeleov sin Rolf uvek znao da mu je otac živ i zdrav i da živi u Južnoj Americi, ili mu je kasnije ušao u trag. Ono što znamo je da je 1977. Rolf posetio svog oca u Brazilu i zatekao starijeg i nekako još odvratnijeg nacistu.
Na njihovom sastanku, Jozef Mengele je rekao svom sinu da „nikada lično nije povrijedio nikoga u svom životu“, što pokazuje količinu zablude koju je gajio dok je radio na mučenju ljudskih bića ne samo u svojim okrutnim eksperimentima, već i kada je bio glavni komponenta mašine koja je paklena da uništi čitavu rasu ljudi.
Nakon njegovog nestanka, postao je urbana legenda
Nakon što je Mengele izbegao hapšenje nakon Holokausta, ušao je u carstvo legendi koje će dalje prožimati brojne teorije zavere. Neke od teorija, kao što je mogućnost da je on bio pravi Zodijački ubica, su nategnute koliko možete dobiti, ali postoje neke teorije koje sadrže neke zrnce istine unutar divljih netačnosti.
Najpopularniji mit je da je nakon što je Mengele pobegao u Južnu Ameriku, počeo da pomaže CIA-i u kreiranju tehnika ispiranja mozga koje su postale poznate kao MK-Ultra. To se verovatno nije dogodilo, ali ono što se dogodilo jeste da je američka vojska dovela oko 1.500 nemačkih naučnika i inženjera da rade u vladi.
Lako je videti kako bi konspirativno orijentisani građani mogli da naprave (doduše veoma veliki) skok iz Amerike upošljavajući vrhunske nemačke naučnike do Mengelea koji radi rame uz rame sa CIA-om na uništavanju mozgova ljudi. Bio je jedan od nacista najvišeg profila koji nije odgovarao za svoje zločine, tako da su ljudi mogli da vide bauk njegovog zla u bilo kojoj tragičnoj ili zabludi.
Igrao je lepo da bi prevario decu
Vuk u ovčjoj koži možda neće biti dovoljan da opiše obmanjujući front koji je Mengele koristio da smiri decu Aušvica. Ne samo da bi im davao slatkiše, već je osnovao i vrtić u kampu i svirao violinu deci kako bi ih uljuljkao u lažni osećaj sigurnosti. Kada je došlo vreme da odvede decu, dao ih je dopremiti u svoju medicinsku laboratoriju ili u kamionima oslikanim grbom Crvenog krsta ili u svom ličnom automobilu.
Mengele je koristio zatvorenike kao pomoćnike Umesto da koristi tehnički vešte lekare i vojnike koje je imao na raspolaganju, Mengele se ponekad igrao psiholoških igrica sa zatvorenicima Aušvica tako što ih je „unajmljivao“ da mu pomognu tokom njegovih eksperimenata. Uprkos sadističkoj prirodi njegovih praksi zapošljavanja, oni su zapravo razlog zašto imamo toliko informacija o tome šta je radio u kampu.
Jedan od ljudi koje je angažovao, dr Mikloš Nisli, zatvorenik-lekar koji je pomagao Mengeleu pod prinudom, objavio je svoja iskustva u knjizi Njegov Aušvic: Doktorov iskaz očevidca.
Mengeleov rani rad bio je fokusiran na rascep nepca
Pre nego što je bio poznat kao Anđeo smrti, Mengele je imao respektabilnu poziciju kao lekar koji se fokusirao na oralnu embriologiju i razvojne anomalije rascepa nepca i zečje usne. Ova radoznalost oko popravljanja genetskih anomalija možda je bila preteča njegovog zlog eksperimentisanja.
On nije bio glavni medicinski službenik Aušvica
Iako njegova sramota može da naslika Mengelea kao neku vrstu nacističke naučne super zvezde, on zapravo nije bio glavni u Aušvicu. Njegov stvarni čin bio je glavni logorski lekar Aušvica II, a radio je pod jurisdikcijom SS kapetana dr Eduarda Virtsa.
Skupljao je delove tela
2015. godine, član Psihijatrijskog instituta Maks Plank u Minhenu otkrio je keš delova tela i mozgova sakrivenih u njihovim arhivama. Sakupljeni ostaci su ili korišćeni u ili rezultati ratnih eksperimenata, od kojih je mnoge sproveo Mengele u Aušvicu. Institut je odmah počeo da identifikuje ostatke, podsećajući ljude da njihovo istraživanje nema nikakve veze sa svim mozgovima pronađenim u njihovoj kancelariji.
U saopštenju objavljenom na svom sajtu, Institut je napisao: „Postiđeni smo ovim nalazima i mrljama njihovog otkrića u arhivama.
Istoričari su pronašli zbirku Mengeleovih dnevnih dokumenata iz rata
2010. godine na tavanu kuće u blizini logora pronađena je zbirka potvrda o hrani iz Aušvica. Računi daju sliku svakodnevnog života muškaraca i žena koji su vodili kamp. Zapisi pokazuju da je Mengele kupovao puter i šećer dok je bio u logoru, između ostalih svakodnevnih detalja.
Bio je poznat po tome što je zviždao čuvenu klasičnu muziku dok je odlučivao koji novi zatvorenici treba da budu napušeni Mengele je bio poznat kao dobro obrazovani muzički entuzijasta koji je oličavao „kulturni“ ideal Trećeg rajha. Kada nije „radio”, često bi se opuštao slušajući kompozicije poznatih nemačkih i austrijskih kompozitora, posebno Roberta Šumana i Franca Šuberta. U memoarima višestrukih preživelih iz Birkenaua, oni su prepričavali Mengelea kako je stajao na peronu voza, zviždao čuvene klasične arije dok je birao koje novopridošlice treba poslati u gasne komore.
Njegova porodica je možda prala novac za njega posle Drugog svetskog rata Posle Drugog svetskog rata, Mengele je morao da pobegne iz Evrope ili da se suoči sa suđenjem i verovatno pogubljenjem kao ratni zločinac. Tokom jedne decenije, doktor je stigao u Južnu Ameriku, gde je živeo do kraja života. Kako je priuštio sva ta putovanja? Ispostavilo se da je njegova porodica možda usmeravala novac iz svog poslovanja, Karl Mengele & Sons, na račun u švajcarskoj banci kako bi pomogla Mengeleu da se smiri.
Cela priča je pretpostavka, a zbog haosa na kraju rata i lakoće sa kojom su se zapisi mogli uništiti sredinom 20. veka, teško je definitivno dokazati – ili opovrgnuti – da je porodica Mengele radila zajedno na drži Josefa iz omče.
Umro je dok je plivao Josef Mengele je proveo više od 30 godina u bekstvu ili živeći pod pseudonimom u Južnoj Americi. To se završilo 7. februara 1979. godine, kada se Mengele ili udavio ili je doživeo moždani udar dok je plivao u Atlantskom okeanu kod obale Brazila. Imao je 67 godina.
Brazilski profesor dobio je pravo da proučava Mengeleove kosti Godine 2016. dr Daniel Romero Muniz je konačno dobio prava da pregleda kosti Jozefa Mengelea. Profesor sa Univerziteta u Sao Paolu donirao je kosti studentima u svojoj ustanovi, rekavši: „One će se koristiti za obuku novih lekara i biće posebno dobre za one studente koji studiraju obdukcije.
Nije jasno šta je motivisalo dr Munizovu pravnu borbu za nabavku ovih konkretnih kostiju pošto izgleda da nema nikakve posebne medicinske i obrazovne koristi od korišćenja posmrtnih ostataka pokojnog lekara u ovu svrhu u odnosu na bilo čije druge.
Njegovo istraživanje je podržao Institut Kaiser-Vilhelm Gotovo je nemoguće pronaći dugogodišnju nemačku instituciju bez ikakvih veza sa ksenofobičnom prošlošću zemlje. Međutim, 2005. godine je izašlo na videlo da je Kaiser-Vilhelm institut podržao Mengeleov rad, iako nisu bili ludi za nemačkom super-rasnom komponentom njegovog istraživanja.
Da budemo pošteni, 1997. godine, Institut je odlučio da se udubi u njihovu mračnu prošlost kako bi otkrio sve kosture koji bi se mogli skrivati u njihovim ormarima. Prema direktorki istraživanja projekta, dr Susanne Heim, rekla je The Guardian-u 2005. godine:
Želeli smo da otkrijemo kako i zašto su pređene granice nauke i zašto postoji takva nejasnoća između ispitivanja na životinjama i ljudima. Ranije se verovalo da su naučnici u Nemačkoj bili ugnjetavani od strane nacističkog režima, da je krivaca samo nekoliko. Ali u stvari, ovi doktori su bili u raju[...] Cenim da naša otkrića moraju biti uznemirujuća za Institut Maks Plank, ali institut treba da bude oprezan da ne sedi i ne misli da su oni učinili svoj deo. Oni bi trebalo da koriste ove nalaze kao platformu za diskusiju o nauci danas i da se postaraju da se istraživači drže etičkih granica.
Bonus video:
(Espreso/Ranker)