ispovest
VELIKA BORBA NAŠE POPULARNE GLUMICE! Sve zanima šta se ovo dogodilo Nataši Marković!
Neki ljudi se rode sa polupunom čašom i ja imam sreću da sam jedna od njih
Glumica za “Super TV” priča o ulozi u seriji “Slučaj porodice Bošković”, sestri bliznakinji i odrastanju u prestonici nakon dolaska iz mirnog Kruševca.
Danas u moru uniformisanih, skoro identičnih likova, rođena Kruševljanka Nataša Marković zrači posebnom energijom. Od jeseni domaća publika će imati prilike da je gleda u seriji „Slučaj porodice Bošković“, gde igra suprugu Raše Bukvića. Zato smo je pitali koliko se pronašla u ulozi.
- Pronašla sam sebe, ali i bližnje. (smeh) Uvek polazite od sebe, a onda se setite nekih situacija svojih roditelja, pa ih prepoznate. Glumci su posmatrači. Mi ih gledamo i trudimo se da ih razumemo i da opravdamo to što ti likovi rade.
Zračite pozitivnim duhom. Koliko vas je upravo to teralo dalje u nekim teškim životnim momentima?
- Neki ljudi se rode sa polupunom čašom i ja imam sreću da sam jedna od njih. Nije me život uvek mazio, borila sam se dosta. Jedna od borbi je bilo izboriti se za svoje mesto u ovom poslu. Nekako sam to naučila od malih nogu. Upisala sam fakultet 90-ih, tako da su to bila gadna vremena koja vas teraju dalje. S godinama verujem da se ljudi rode sa karakterom. Jeste da možeš da se menjaš, da budeš bolji prvo sebi, a onda drugima.
Koliko ste bili spremni na kompromise u životu, posebno u poslu, kada se sve vrti oko finansija?
- Apropo onih gadnih vremena u kojima smo živeli, to je celu našu generaciju naučilo da moramo da se borimo i moja teza je da budem najbolja što mogu da budem u svemu što radim. Trudim se da tom logikom idem kroz život i karijeru. Najbolje od tebe u datom trenutku. Kada tako razmišljaš, ne možeš kada legneš nešto sebi da zameraš. To je dobar lek za miran san.
Imate miran san?
- Ja sam insomničarka, ali dobro, nećemo o tome. To je malo nezgodno. Posebno kada moraš da se budiš rano.
Da li ste se navikli?
- Navikla sam se. Toliko je intenzivan ovaj posao, serija „Slučaj porodice Bošković“, da moraš uveče rano da legneš, jer valja sledeći dan nekako izdržati.
Koliko ste uloga odbili? Da li ih je uopšte bilo?
- Jesam, nisam previše. Ne kajem se ni šta što sam radila, ali ni za ono što nisam. Smatram da sve ono što je bilo moje, meni je došlo i sve što nije bilo moje otišlo je od mene.
Imate sestru bliznakinju Oliveru, ali se dosta razlikujete, kako fizički, tako i karakterno.
- Dvojajčane smo i ceo život smo bile različite. Zapravo mi sebe doživljavamo kao dve različite osobe. Znam da je ona starija od mene 10 minuta. Išle smo u isti razred, sedele u istoj klupi, spavale u istom krevetu. Jedino smo u muzičkoj školi bile razdvojene. Ona je bila na gitari, ja na harmonici. Imamo naravno, bliskost sestrinsku, ali ne znam kako izgleda bliskost jednojajčanih blizanaca.
Dolazite iz Kruševca, grada koji je iznedrio mnoge glumce. Kakve vas emocije vežu za taj grad?
- Tamo postoji trg glumaca. Imaju fotografije svih naših velikih glumaca koje je Kruševac iznedrio i kada to vidim, mnogo mi je lepo. Ja sam imala lepo detinjstvo.
Da li je glumcu u pozorištu veći stres?
- Paralelno sam radila oba medija. Nema tu većeg ili boljeg stresa. U pozorištu kada pogrešite morate na licu mesta da se ispravite, a na TV stani, kamera, pa opet akcija.
Bonus video:
(Espreso/Blic)