MALI VITEZ VELIKOG RATA: Momčilo je najmlađi PODOFICIR svih VREMENA - nakon STRAVIČNOG UŽASA prestao da bude DETE!

Momčilo Gavrić imao je samo osam godina kad je pukom slučajnošću izbegao stravičnu nesreću koja je zadesila njegovu porodicu. Dečaka, koji je u trenutku ostao sam na svetu, prihvatila je srpska vojska uz koju je preko noći odrastao i preživeo ono što mnogi stariji nisu uspeli.

U Trbušnici ispod Gučeva rodio se 1. maja 1906. godine Momčilo, osmo od jedanaestoro dece Alimpija i Jelene Gavrić. Te 1914. godine, do kuće Gavrića stizale su stravične vesti o pokoljima srpskog življa po Mačvi, a Alimpije, kao glava porodice, odlučio je da svoju porodicu odvede na sigurno. Momčilu je rekao da ode kod svog strica i pita ga ima li da im pozajmi kakvu zapregu, a on otrča do susednog sela po svoju najstariju ćerku kojoj je muž bio na frontu. Alimpija su usput sreli austrougarski vojnici iz hrvatske domobranske 42. divizije i ubili ga na licu mesta, a zatim napravili krvavi pir u dvorištu porodice Gavrić, zaklavši Momčilovu majku, četiri brata i tri sestre. Momčilo je, ugledavši krvlju natopljeno dvorište, tog trenutka prestao da bude dete.

Momčilo je ranije već viđao srpske vojnike po Gučevu i odlučio da ih potraži. Sav izgreban i iscepan od šiblja dok se provlačio po planini, stiže do rovova. Tu je sreo majora Stevana Tucovića, brata Dimitrija Tucovića, kom je objasnio da su mu kod kuće sve pobili, a ovaj je pozvao Miloša Mišovića iz zlatiborskog kraja da pazi Momčila. Iste večeri, njih dvojica su otišli do brda iznad kuće Gavrića i bacali bombe na neprijateljske vojnike koji su se tu zapili. Tako je Momčilo osvetio svoju porodicu. Vojska nije imala kome da ostavi Momčila, pa je tako svuda išao sa njima gde je naučio da baca bombe i puca iz topa, a za svoje junaštvo u bojevima na Gučevu i u Kolubarskoj bici, dečak je unapređen u čin kaplara, najmlađeg na svetu.

U zimu 1915. godine, srpska vojska morala je da se povuče pred naletom neprijatelja. U Albaniji opasanoj snegom mnogi su našli svoj večni mir, a mali Momčilo bio je od onih koji su uspeli da dođu do obale. On je od nekog dobio venčić od dvadeset suvih ukljeva i rečeno mu je da ako hoće da ostane živ, sme samo jednu ribicu dnevno da pojede. Momčilo je kasnije pričao kako su ih Arbanasi napadali iz zasede i pljačkali srpske zbegove, kolone živih kostura. Hrabri dečak bio je u sigurnim rukama kršnog zlatiborca, međutim i njega je počela da izdaje snaga. Miloš je Momčilu rekao da produži dalje i ostavi ga u snegu, ali dete nije htelo ni da čuje, rekavši da će ostati sa njim da umre. Ovo je Milošu Mišoviću dalo snage da nastavi dalje. Posle Krfa Momčilo je otišao na Kajmakčalan, gde je i ranjavan. Tu je upoznao Arčibalda Rajsa, kao i vojvodu Živojina Mišića koji je strogo upitao šta dete radi tu, na šta mu je Tucović odgovorio da su kaplaru Gavriću neprijatelji sve pobili i da je on sa njima još od Cera, te da je prešao i Albaniju i da je disciplinovan vojnik. Po naređenju vojvode Mišića, kaplar Momčilo Gavrić je istog dana unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana svim jedinicama srpske vojske.

Posle rata, Momčilo Gavrić poslat je u Englesku, gde je sa ostalom ratnom siročadi iz Srbije tri godine pohađao školu. Nakon toga vratio se u Srbiju gde je radio mnoge poslove u Šapcu i Beogradu dok mu 1929. godine nije stigao poziv za regrutaciju. On je dva i po meseca proveo u zatvoru kad je u kasarni u Slavonskoj Požegi rekao da je četiri godine ratovao i da je nosilac Albanske spomenice. Posle vojske se vratio u Beograd gde je završio grafički zanat i obuku za vozača, a kasnije se ženi Kosarom s kojom je radio u fabrici hartije Vapa. Na vrata je opet zakucao rat i Momčilo je mobilisan 1941. Bio je i u logoru na Banjici, ali je pošteđen streljanja jer je neko Nemce obavestio o njegovom junaštvu u Prvom svetskom ratu. Posle oslobođenja, Momčilo opet odlazi pred streljački stroj, ovog puta su komunisti hteli da ga streljaju jer ga je neko optužio za kolaboraciju. Srećom, naišao je skojevac kom je tokom rata davao dragoceni papir, pa ga je ovaj spasio sigurne smrti.

Godine 1947. Momčilo Gavrić ponovo odlazi u zatvor. Aktivisti su išli od vrata do vrata i skupljali priloge za braću Albance, a on im je odgovorio da Albanci nisu njegova braća, setivši se kroz šta je prošao tokom povlačenja preko Albanije. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora, a kad se vratio jedno vreme uopšte nije govorio, samo se sporazumevao pokretima ruku i mimikom. Posle nekog vremena je progovorio, ali nikad nije hteo da priča gde su ga odveli šta mu se desilo u zatvoru.

Momčilo Gavrić je bio najmlađi vojnik Prvog svetskog rata i najmlađi podoficir svih vremena. Nosilac je Albanske spomenice, Spomenice I svetskog rata i Ordena zasluga za narod. Ostatak života proveo je mirno u Beogradu, gde je i umro 28. aprila 1993, u 86. godini.

(Espreso/Kafenisanje)