Espreso intervju
MILICA JE MOGLA DA UMRE OD POREMEĆAJA KOJI SVE VIŠE POGAĐA DEVOJKE: Za ESPRESO je otvorila DUŠU, priča je PRETEŠKA!
- Roditelji su me upozoravali, skrenuli mi pažnju, posebno moja majka i moja kuma, priča Milica za Espreso
Kada su u pitanju poremećaji u ishrani, mišljenja pristižu sa svih strana, i jedno je sigurno, u pitanju je bolest uma, a ne samo tela.
Povremeno deluje kao da o njima više govore ljudi sa strane od onih iz centra zbivanja.
Iz tog razloga smo odlučili da podelimo priču devojke koja zna o čemu govori jer se suočila sa ovim kobnim poremećajem.
Milica Gospić je za Espreso ispričala o svom iskustvu, porazima, lečenju, pobedi i velikoj hrabrosti.
Milica je devojka iz Podgorice, a njen život se tek poslednje tri godine vratio u normalu, i sada živi život svojih vršnjakinja.
- Zovem se Milica Gospić iz Podgorice. Imam 25 godina. Već 3 godine uspešno lečim anoreksiju nervozu. Oduvek sam želela da izgledam zdravo, volela sam i preferirala fizičku aktivnost, bavila sam se fitnesom. Interesovanje je počelo po povratku sa maturske ekskurzije sa koje sam se vratila sa 75 kg, što je previše za moju visinu od 168 cm. Tako sam korigovala jelovnik, trenirala 3 puta nedeljno sa grupom, sve je prošlo savršeno! Povremeno sam istraživala o ishrani, dijeti, mršavljenju, primenjivala nešto, ali opet je sve bilo u nekim granicama normale. Probala sam i vegetarijansku i vegansku ishranu, ali nisam se dugo zadržavala. Dovela sam sebe do željenih 53 kg, nakon čega sam nastavila sa treninzima, odlučila da ih pojačam, priča devojka koja ponovo živi život punim plućima.
Kako je dodala, pored toga što je smanjila unos hrana, počela je i opsesivno da vežba.
To se pretvorilo u neku opsesivnu vežbu, posle treninga sam ostala da radim sa još 2 grupe. Riba i brdo salate na meniju. I tako iz dana u dan. Ali čim osetim neku „slabost“ povećavam unos hrane. Zaista nije bilo gladovanja, jela sam mnogo samo zato što je to bila nutritivno loša hrana. Previše sam trošila na treninge, a mišiće nisam hranila i mišićna masa mi se smanjivala, pa sam imao sve manje snage. Upozorili su me porodica i prijatelji, ali sam krenula svojim putem.
Kada ste primetili da se Vaše zdravstveno/psihičko stanje menja?
- Pored te slabosti, nedostatka snage i broja na vagi, osećala sam da sam stalno nervozna. Postajem asocijalana, izbegavam društvo, porodicu, okupljanja. Zapostavljam sve što je bila moja svakodnevica, izostajem sa fakulteta koji sam kasnije pauzirala. Ja nisam ja iz dana u dan. Primećujem promene, ali ih stalno negiram.
Šta je na to uticalo?
- Ono što želim da napomenem je da anoreksija nije problem koji se može rešiti sa „Jedi, ne foliraj se“. Anoreksija nije uvek hir i željeno telo barbike. Anoreksija je bomba koja te raznese ako te uzme pod svoje.
Ljudi često padaju u ovo stanje zbog nekog psihičkog pritiska. Na to utiče odnos koji ih „guši“, bilo da je to prijatelj, član porodice, partner, kolege. Na mene je uticao takav odnos koji je trajao gde sam izgubila samopouzdanje, samopoštovanje, izgubila sam sebe. Nesvesno iz dana u dan.
Kako su reagovali Vaši najbliži?
- Roditelji su me upozoravali, skrenuli mi pažnju, posebno moja majka i moja kuma. Ukazali su mi na neke stvari koje tada nisam želela da prihvatim. Smatrala sam ih svojim najvećim neprijateljima. Gledam se u ogledalo i vidim da se menjam, da propadam. Ali ne slušam nikoga, idem dalje. Tada sam želela da jednostavno nastavim tim putem jer sam bila razočarana. Nisam prihvatala da mi dobro pada na glavu i da mi je moje dobro donelo najveće zlo. Želela sam da se osećam što manjom, da budem neprimetna, da me nema. Htela sam da ne živim, jer sam mislila da mi niko ne treba, da sam dezorijentisana, osećala sam se kao da sam loš čovek. Da sam izdala i povredila svoju porodicu i prijatelje, da nisam ispunila očekivanja, da sam ih razočarala, priča Milica i dodaje:
- Bila sam svesna problema i svesno sam lagala o njima. Osećala sam se kao da sam loš čovek i da je najbolje da nestanem. Bila sam depresivna, odbijala sam bilo kakvu pomoć. Do trenutka kada sam osetila da zaista moram da sečem. Kroz razgovor sa uplakanom majkom, na čijim sam rukama dva puta doživela kliničku smrt, shvatila sam da moram dalje i da moram, ako ne zbog sebe, onda zbog nje.
Kako je započeo Vaš oporavak i koliko je trajao?
- Ne želim da pričam o svom boravku na klinici u Podgorici jer zaista nemam šta pohvalno da kažem kada je u pitanju lečenje anoreksije. Poštujte izuzetke, napomenuću! Ali, hitno je potrebno raditi na lečenju ovog problema jer nemaju ni plan ni program za njegovo zbrinjavanje.
Samoinicijativno idem sa mamom u Beograd, u Dragiša Mišović. Posle pregleda konstatuju da je hitno potreban prijem. Idem u Podgoricu da se spremim, uzmem potrebne stvari, dogovaramo termin u narednih 7 dana. Korona se dešava, granice se zatvaraju, klinika postaje Kovid centar. Lečenje nastavljam po jelovniku, prema terapiji koju sam primila od dr. Životić.
Šta je podrazumevao proces oporavka?
- Kontaktirala sam i ljude koji su imali iskustva i lečili se u inostranstvu. Pratila sam uputstva Lare Iličin, devojke iz Hrvatske koja mi je mnogo pomogla svojim ličnim iskustvom.
Takođe, obratila sam se i psihologu Mariji Šćepović, koja mi je mnogo pomogla i koja me strpljivo i stručno usmeravala na pravi put. Želela bih da joj se puno zahvalim i preporučim je svima, jer bez pomoći stručnjaka nema uspeha! Napomenuću da me je dodatno motivisao poziv za kumu moje Sare i vest da je trudna. Potrudila sam se i dala sve od sebe da zablistamo zajedno! Potom se 23. aprila oženio moj brat od strica- istog dana kada i moj rođendan. Proslavili smo moj mali-veliki uspeh, navodi ona.
Kako se sada osećate?
- Sada se osećam preporođeno, srećna sam jer beležim pozitivne rezultate. Svaki dan je borba za sebe. Ponekad se naježim, kažem sebi zašto mi je ovo trebalo, toliko mi je nedostajalo. Ali sve se dešava sa razlogom! Uvek kažem, prošlost nam je lekcija u sadašnjosti kroz koju hodamo pametniji i mudriji za bolju budućnost
Šta biste voleli da ljudi znaju o anoreksiji?
- Ljudi na ovaj problem gledaju površno. Samo želim da znaju da nije rešenje osuđivati, upirati prstom u čoveka i vređati ga. Nije rešenje pametovati joj i reći JEDI. Hajde, daj podršku, iako te odguruje. To vas gura iz bespomoćnosti, nesigurnosti i straha. Zagrli je, prelomiće. Osuda je vuče na dno, ionako je labilna.
Ako je stvarno voliš, ne dozvoli joj da potone. Teško je, budi jaka i oprezna, budi uporna jer joj je takav neko potreban. U to stanje su je dovele osude, hladnoća, kritika, zbog čega se ta osoba oseća beskorisnom i nepoželjnom. Dakle, pokaži joj da si tu i usmeri je u pravom smeru. Trebaće vremena, ali nikad nije kasno!
Šta biste poručili osobama koje prolaze kroz slična iskustva?
- Rekla bih im da veruju u sebe i da vole sebe. Da niko nije vredan našeg života, našeg zdravlja. Da smo svi rođeni sa razlogom, da je život jedan i da zaslužujemo da ga živimo. Očekuju nas mnoge prilike, uspesi, putovanja, druženja, ljubavi, avanture. Ne dozvoli nikome da vlada tobom, neka ti bilo ko remeti mir. Gde vam nije prijatno - idite. Što ne želite – ne radite. Šta vam smeta - recite. Loši ljudi i iskustva su naša lekcija i motivacija da nastavimo još jači i bistriji jer takvi ljudi rade na tome da nas ugase. Sijaj iz inata, neka ih zaslijepi bljesak, priča Milica za kraj.
Anoreksija je težak gubitak apetita čiji su razlozi emocionalne prirode. Anoreksija nervoza (lat. anorexia nervosa) je poremećaj jedenja u središtu kojeg se nalazi preplavljujući strah od debljanja.
Anoreksija ne nastaje zbog gubitka apetita već je reč o borbi protiv gladi zbog stalno prisutnog i potpuno nerazumnog straha od debljanja koji ne popušta ni onda kad je mršavost dostigla takve razmere da je ugrožen život bolesnika/ce.
Iako je u središtu bolesti hrana, anoreksija je bolest uma.
Često započinje relativno prirodnom željom za gubitkom nekoliko kilograma. No budući da dete samo privremeno ublažavaju psihološke probleme koji se nalaze u pozadini, bez njih uskoro nemogući unos hrane se postupno svodi na najmanju moguću meru čime gube od 15 do 60% normalne telesne težine sve dok se jelo posve ne ukine.
Obolela osoba postaje opsednuta slikom svog tela i često doživljava sebe debelom iako je istina suprotna. Paradoks je da ona od priprave i konzumiranja hrane pravi obred. Oko polovice svih anoreksičara u nekom trenutku počne patiti od bulimije. Anoreksičari obično dolaze iz porodice koje imaju visoke zaheve glede njihovih dostignuća i često traže savršenstvo, služeći se prisilom u mnogim vidovima života, posebno školi.
Poricanje često prati njihovu izrazitu usredotočenost na to da ostanu mršavi; anoreksičari po pravilu neće priznati da nešto nije u redu, pa na izraze zabrinutosti drugih reagiraju ljutito ili obrambeno.
Bonus video:
(Espreso/Ana Klikovac)