dr. rotman
DA LI STE ČULI ZA POSMRTNO VAĐENJE SPERME? Kalifornijski SPECIJALISTA je za ESPRESO objasnio NEOBIČNU proceduru!
Nakon osnivanja Kalifornijske banke sperme, Dr. Rotman je pomogao 40 odsto muškaraca da se ostvare kao očevi, dok je pružio donorsku spermu ostalim 60 odsto muškaraca
Od kad je sveta i veka veruje se da kada se jednom muški život ugasi, novi život iz njega ne može da nikne. Život i smrt su oduvek bili odvojeni koncepti, ili se pak tako čini.
Međutim, da li biste verovali činjenici da je stvarnost izmiče toj tvrdnji, te da je moderna medicina uspela da spoji nespojivo?
U pitanju je retka i transformativna procedura poznata kao posmrtno vađenje sperme.
Željan za odgovorima na mnogobrojna pitanja Espreso je kontaktirao eksperta za veštačku oplodnju i tvorca ove procedure, doktora Kapija Rotmena (Dr. Cappy Rothman) koji je takođe i osnivač Kalifornijske banke sperme- najveće ustanove tog tipa na svetu.
Dr. Kapi i Kalifornijska banka sperme su odgovorni za rođenje oko 400,000 dece.
Šta je posmrtno vađenje sperme?
Posmrtno vađenje sperme i inseminacija je jedna od nekoliko vrsta situacija u kojima se može pokušati posthumna reprodukcija. Muškarci kojima je dijagnostikovan rak ponekad čuvaju svoje spermatozoide pre hemoterapije ili tretmana zračenjem.
Slično tome, neki muškarci žele da sačuvaju spermatozoide pre nego što krenu u rat ili druge visokorizične aktivnosti. U neobičnom slučaju u SAD, Vilijam Kejn je zaveštao svoju zamrznutu spermu svojoj devojci i naložio banci sperme da joj dozvoli da ih koristi za oplodnju nakon njegove smrti. Kejn je tada izvršio samoubistvo, a devojka Debra Hekt je potom dobila sudsku presudu kojom joj je dozvoljeno da se oplodi.
- Pre 10 ili 15 godina, dogodio se jedinstven slučaj kada je muž Dajen Bladen u Velikoj Britaniji preminuo od meningitisa. Dajen je potom bila primorana da ode u Belgiju da bi zatražila posmrtno vađenje sperme koje joj je bilo onemogućeno u Velikoj Britaniji, prisetio se dr. Rotman.
Kako se vrši procedura?
- Kada smo po prvi put obavili ovu proceduru 1979., nije bilo kompjutera, pa tako nije postojao način da se istraži sprovođenje osim pokušajem na licu mesta, stoga sam se dosetio tri mogućnosti: prva je ubrizgavanje neostigmina u kičmeni stub što bi izazvalo spontane grčeve u telu, potom i ejakulaciju; drugi način je podrazumevao otklanjanje kože sa mesta gde se sperma nalazi, a treći je bila manuelna stimulacija tela koja bi uzrokova ejakulaciju, objasnio je dr. Rotman.
Pre početka procedure, važno je imati na umu vreme smrti kako bi uzorak bio što kvalitetniji i dao najbolje rezultate, što je preciznije objasnio naš sagovornik rekavši:
Najkvalitetnija sperma je izvađena iz tela nakon 24 časa, ali vađenje je moguće i nakon 72 časa. To zavisi od uslova koji su izazvali smrt, istakao je on i prisetio dva interesantna slučaja: ,,Mladić je poginuo tokom vožnje kajaka i njegova sperma je bila upotrebljiva nakon više od 48 časa, dok sperma drugog čoveka koji je nastradao u požaru nije trajala toliko dugo."
Sperma dobijena od živog čoveka je kvalitetnija i količinski je veća, zbog toga se preporučuje izvačenje uzorka iz živog čoveka koji bi se upotrebio nakon njegove smrti ili upotreba uzorka iz tela preminulog čoveka neposredno nakon smrti.
Gde se procedura praktikuje?
Većina ljudi zasigurno nije čula za ovu proceduru zbog njene male zastupljenosti u svetu. Možemo sa sigurnošću da potvrdimo da nije praktikovana u Srbiji, a verovatno ni u ostatku Balkana. Zbog toga smo se zapitali- U kojim zemljama je dostupna?
Procedura je dostupna u Velikoj Britaniji, kao i mnogim zemljama SAD-a i ponekim nordijskim državama. Ne mogu da komentarišem dostupnost u ostalim zemljama sveta, ali se nadam da će to biti slučaj u budućnosti kako bi ožalošćene porodice dobile novu nadu. Mislim da je to važno i da je okrutno uskratiti im tu mogućnost, rekao je dr. Rotman.
Različite vlade su na različite načine reagovale na posthumnu reprodukciju. Nemačka, Švedska, Kanada i država Viktorija, Australija imaju zakone koji zabranjuju posthumnu potpomognutu reprodukciju. Zapadna Australija ima propise koji zabranjuju posthumnu upotrebu uzorka. Što se tiče embriona, Izrael dozvoljava njihov transfer ženi u roku od 1 godine od smrti muža, čak i u odsustvu njegovog pristanka. Međutim, ako supruga umre, embrioni se ne mogu koristiti.
Kada su u pitanju spermatozoidi, u Ujedinjenom Kraljevstvu, Zakon o humanoj oplodnji i embriologiji iz 1990. ne zabranjuje posthumno skladištenje i upotrebu spermatozoida, ali zahteva prethodnu pismenu saglasnost muškarca za skladištenje sperme. Dakle, obdukcija, skladištenje i oplodnja bi bili dozvoljeni uz važeći pismeni pristanak.
Centar za proučavanje i očuvanje ljudske sperme u Francuskoj je usvojio eksplicitnu politiku ne dozvoljavanja postmortem oplodnje, a tu politiku su podržali francuski sudovi. Francuska je 1994. godine donela zakon koji zabranjuje posthumnu oplodnju . Belgija i SAD trenutno dozvoljavaju posmrtnu oplodnju bez prethodnog pismenog pristanka muškarca.
Koji su izazovi najzastupljeniji?
Znajući da je posmrtno vađenje sperme retka procedura koja nije prihvaćena širom sveta, zapitali smo koji faktori doprinose poteškoćama u sprovođenju ove procedure na šta je dr. Kapi odgovorio da postoje zakonski, etički i religiozni izazovi objasnivši:
Zakoni se razlikuju od zemlje do zemlje. Ovde, u Americi, biste morali da prođete kroz zakonsku regulativu svake od 50 zemalja čime biste otkrili koliko se samo svaka od njih razlikuje. Takođe postoje i etički izazovi koji uključuju moralnost izvođenja procedure i dokaz o njenoj saglasnosti, što dodatno komplikuje proces. Još jedan izazov predstavlja religija. Na primer, ova procedura je zabranjena od strane muslimanske i katoličke vere, dok jevreji podržavaju oplodnju i nakon smrti.
Jedan o najvećih problema, prema dr. Rotmanu, je nasleđe. Postavlja se pitanje:
,,Da li dete rođeno uz pomoć ove procedure ime pravo na nasleđe preminulog roditelja?"
Odgovor se takođe razlikuje od zemlje do zemlje i od kontinenta do kontinenta, gde zakoni mogu odobriti ili zabraniti dodelu celokupnog nasleđa.
Glavni problem predstavljaju zahtevi za vađenje sperme nakon smrti, tj. da li je etički opravdano izvršiti takve zahteve u odsustvu prethodnog eksplicitnog pristanka muškarca. Pod eksplicitnim pristankom podrazumevamo pismeni pristanak pacijenta ili usmeni pristanak koji je dokumentovan od strane zdravstvenog radnika.
Kada je u pitanju saglasnost preminulog i njegovih najbližih naš sagovornik je rekao:
Ukoliko postoji nesuglasica između članova porodice, odbijam da obavim proceduru, ali ako se roditelji i žena slože, onda pristanem da im pomognem. Nažalost, dobijanje saglasnosti od čoveka pre smrti je jako retka, pa ljudima ostaje jedina opcija da sami utvrde želju za potomstvom onog koji više nije na ovom svetu.
U drugim oblastima medicine u kojima se odluke moraju donositi u odsustvu eksplicitnog prethodnog pristanka, donošenje odluka na osnovu pretpostavljenog pristanka pacijenta prepoznato je kao način da se poštuje autonomija pacijenta.
Na primer, ovo je prihvatljiva praksa u donošenju odluka o tome da li da se obezbedi lečenje koje produžava život pacijentima koji nemaju unapred određana uputstva. Članovi porodice se obično pitaju da li su pacijenti ikada izrazili svoje želje o lečenju u takvim okolnostima. Ako se iz prethodnih izjava i vrednosti pacijenta može zaključiti da bi pacijent želeo da se tretman uskrati, onda bi takav zaključak mogao biti važan deo etičkog opravdanja za uskraćivanje.
Pretpostavljeni pristanak se takođe čini relevantnim kada se traži uzimanje sperme nakon smrti. Ponašanje sa poštovanjem prema prethodno kompetentnom ili prethodno živom pacijentu, u nedostatku izričitog pismenog pristanka pacijenta, zahteva od nas da se zapitamo da li se na osnovu njegovih prethodnih izjava i ciljeva može razumno zaključiti o željama pacijenta.
Ova razmatranja sugerišu da eksplicitni prethodni pristanak nije neophodan za etičku opravdanost uzimanja sperme nakon smrti pod uslovom da je razumno zaključiti da bi muškarac pristao da je u mogućnosti da to učini.
Koje su dobrobiti?
Sada kada smo upozati sa pojedninostima posmrtnog vađenja sperme, kao i mnogobrojnim izazovima koje ona donosi, važno je i da se okrenemo ka humanom razlogu potražnje ove procedure.
Kada primim poziv nakon što čovek umre, odmah osetim bol sa druge strane veze. Činjenica da su izgubili muža ili sina je srceparajuća. Posmrtno vađenje sperme pomaže tokom perioda tuge za preminulim. Shvataju da nije sve izgubljeno, da postoji nada, istakao je dr. Rotman.
Dr. Kapi Rotman, inpirisan olakšanju ljudske patnje, vršio je ovu proceduru gotovo 40 godina, a od kada je 2017. godine prodao Kalifornijsku banku sperme, inspiriše i obučava mlade medicinske radnike da nastave gde je on stao.
Da li studenti uče o ovoj proceduri?
Iako su medicinari koji imaju zadovoljstvo da rade i da se usavršavaju uz stručnu pomoć dr. Rotmana, većina, poput mladog doktora tokom 1970-ih, nisu obučeni o ovoj proceduri na studijama.
O ovoj proceduri se ne uči na fakultetima. Kada sam ja bio student, tokom 1960-ih, nije bilo čak ni priznato da čovek može da bude jalov, i kada sam počeo da radim postojale su brojne procedure kojima su se utvrđivali razlozi zašto žena ne može da zatrudni. Takve procedure nisu postojale za muškarce, objasnio je on.
Nakon osnivanja Kalifornijske banke sperme, Dr. Rotman je pomogao 40 odsto muškaraca da se ostvare kao očevi, dok je pružio donorsku spermu ostalim 60 odsto muškaraca.
Mnogo toga se promenilo od vremena kada je doktor Kapi Rotman bio student i kada muško reproduktivno zdravlje nije bilo onoliko istraženo koliko je danas. Današnji studenti su informisaniji o muškoj anatomiji i svemu što ona uključuje.
- Mislim da je važno da mladi studenti uče o ovoj proceduri. Ona i dalje predstavlja nerazrešeno pitanje koje donosi gomilu mišljenja sa svih strana, rekao je dr. Rotman.
Šta bi ljudi trebalo da znaju o PVS?
Naš sagovornik je priznao da se susretao sa mnoštvom komentara o praktikovanju posmrtnog vađenja sperme. Jednom prilikom kada je gostovao na jutarnjem programu emisije ,,The Morning Show", osetio je netrpeljivost od strane Marije Šrajver, bivše žene Arnolda Švarcenegera:
Ona je bila ljuta zbog činjence da sam sproveo proceduru. Rekla je: ,,Zar ne mislite da je ono što ste uradili užasno?" Njoj je to bilo ekvivalentno diskekciji leševa, na šta sam je odgovorio: ,,Da li postoji disekcija živih tela?", naveo je dr. Rotman.
On je potom istakao da je cela misija procedure posmrtnog vađenja sperme olakšavanje psihološke traume lica nakon smrti voljene osobe. S vremenom će procedura postati sve poznatija i ljudi će biti spremniji da se na nju oslone.
Doktor Rotman je za kraj rekao da bi voleo da ljudi znaju da je procedura dostupna i da su ljudi koji nisu uključeni u proces od veće pomoći i da imaju više saosećanja. Iako je procedura je retka, iako se retko praktikuje, ona se pokazala izuzetno korisnom porodicama u žalosti.
Bonus video:
(Espreso/Ana Klikovac)