LAZANSKI JE IMAO JASAN STAV O ZELENSKOM ČIM JE POSTAO PREDSEDNIK! Pažljivo pročitajte šta je rekao za njega

Volodimir Zelenski je u maju 2019. preuzeo funkciju predsednika Ukrajine. Vojni analitičar i ambasador Miroslav Lazanski je malo pre toga objavio tekst o “natoizaciji” Evrope.

Lav Tolstoj je u svom romanu “Rat i mir” napisao “da je uoči 1812. godine došlo do koncentrisanja zapadnoevropskih snaga koje su krenule sa Zapada na Istok, ka granicama Rusije”.

Ne znam šta bi rekao veliki pisac i mislilac da može danas, na početku 21. veka, da baci pogled na Evropu.

Kao da je još tada predvideo “natoizaciju” Evrope, opkoljavanje Rusije i političko-psihološke pritiske na neutralne države da se priključe NATO-u. Ono što je u Evropi započeto 1999. raketiranjem i bombardovanjem SR Jugoslavije, sada se nastavlja usisavanjem država Balkana u NATO i tragedijom u Ukrajini, tragedijom građanskog rata, napisao je Lazanski za Sputnik.

Hoće li novi predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski možda učiniti kraj slikama srušenih zgrada i mostova, spaljenih kuća i leševa koji leže na ulicama u Evropi 21. veka i to nije film, već surova zbilja.

A politička Evropa koja je ćutala na iste takve prizore u SR Jugoslaviji 1999, sada je indiferentna na ljudske patnje u Ukrajini.

Politička Evropa je 2014. godine nametnula narodu Ukrajine izbor “ili, ili”, a time i rat. Posle je, posebno posle Minska-2, u Evropi, a još više u SAD, bilo i ima još onih koji misle da upućivanjem vojne pomoći Kijevu mogu vojno promeniti situaciju.

Nikakve nove zapadne protivoklopne rakete ne mogu promeniti odnos snaga na terenu, jer vojnici Kijeva nisu obučeni da ih koriste, treba im najmanje šest meseci učenja i treninga, artiljerijski sistemi NATO-a nisu kompatibilni sa sistemima koje ima ukrajinska vojska. Zapad može Ukrajini isporučiti obične oklopne automobile za prevoz pešadije, što su Britanci već i uradili, elektroniku za radio-veze i artiljerijske radare, što je, takođe, Kijevu i isporučeno.

No, ukoliko bi NATO isporučio Kijevu neko drugo naoružanje, ili poslao svoje stručnjake za obuku, na strani Donbasa bi mogli da se pojave tenkovi T-80 i T-90, umesto tenkova T-72, pa bi se onda videlo koja raketa šta probija! Ulazak bilo koje jedinice NATO-a u Ukrajinu doveo bi i do ulaska ruske armije u Ukrajinu.

U konvencionalnom sukobu na tom prostoru nijedna zapadna armija, pa ni američka, ne može pobediti rusku vojsku, jer ono što zapadni generali očito zaboravljaju, jeste doktrina maršala Ogarkova, koja je i danas aktuelna u ruskoj armiji: postizanje pobede u prvoj fazi konvencionalnog rata kroz uništenje ključnih ciljeva duboko u pozadini protivnika od prvog trenutka rata i brzo osvajanje protivničke teritorije napredovanjem kopnenih snaga.

To je potpuna pobeda u prvoj fazi rata, pobeda bez korišćenja taktičkog nuklearnog oružja. Strategija ofanzive sa ciljem dubokog prodora u pozadinu neprijatelja bez upotrebe nuklearnog oružja bila je suština sovjetskog pogleda na rat u Evropi. Amerikanci su pokušali da pariraju doktrinom “Vazdušno-kopnene bitke 2000”. Upravo zato ni SAD ni NATO neće slati svoje snage u Ukrajinu, jer u konvencionalnom ratu nemaju šanse za pobedu.

Naime, u situaciji kada bi NATO, ili SAD trupe u Ukrajini bile pred porazom od strane ruske vojske, Brisel i Vašington bi morali da odluče ili da priznaju poraz sa svim političkim i vojnim posledicama, ili da pribegnu upotrebi krstarećih projektila sa taktičkim nuklearnim oružjem.

U takvoj situaciji, kada “tomahavk” rakete mogu da pogode ciljeve u Rusiji za pet do šest minuta, Kremlju preostaje užasno malo vremena da se odluči za nuklearni odgovor, da ga naredi i da ga započne.

Ako ne odluči u roku od tri minuta, neće moći ni da ga izvede, jer bi u tom slučaju američke krstareće rakete već pogodile svoje ciljeve. Drugim rečima, opasna je granica prelaska sa upotrebe taktičkog na strateško nuklearno naoružanje.

Rizik eskalacije je stravičan, i jedna i druga strana upotrebu taktičkog nuklearnog oružja mogu da protumače kao uvod u korišćenje strateškog nuklearnog oružja, a onda je planeti samo Bog u pomoći.

Poginulo bi između 500 miliona i 1,5 milijardi ljudi, Rusija bi imala od 20 do 45 odsto poginulih, Evropa i SAD od 60 do 90 odsto mrtvih, jer Rusija ima bolji sistem civilne zaštite.

Što se tiče “nezaraćenih država” – u Evropi bi bilo od 20 do 50 odsto mrtvih, od 30 do 60 u Japanu i od 20 do 70 odsto u Kini.

To su podaci profesora Lauela Vuda iz Nacionalne laboratorije iz Livermora, SAD, objavljeni još 1982. godine. Kako je tehnologija nuklearnog oružja u međuvremenu napredovala, broj poginulih bio bi daleko veći.

(Espreso/Sputnik)