policija
ZAŠTO POLICIJA RETKO ODGOVARA ZA UBISTVA? Na GODIŠNJICU smrti FLOJDA nastupila još 2 POLICIJSKA prestupa!
Od 2005. godine, 139 policajaca je uhapšeno zbog ubistva ili ubistva iz nehata zbog pucnjave na dužnosti
Nema pogovora činjenici da je masovno ubistvo u Teksasu, gde je život izgubilo 14-ro dece i jedan nastavnik, a ubica bio osamnaestogodišnji Salvador Ramos koji je takođe ubijen, jedno od najsvirepijih činova u svetu.
Međutim, ono nas je takođe navelo da razmislimo o etičkom pitanju ubistava od strane policije.
Kada je policija odgovara za ubistvo? Kako se ti slučajevi terete? Zašto su drugačiji od običnih ubistava?
To su pitanja, a odgovore ćemo istražiti u tekstu koji sledi.
Statistika ne laže
U Americi se godišnje prijavi oko 1.000 smrtonosnih policijskih pucnjava - tako da je stopa hapšenja oko 1 odsto, nikad veća od 2 procenta. Neki, a možda i većina, pucnjava su opravdane.
Broj policijskih službenika koji su procesuirani se ipak „čini izuzetno malim“, Po mom mišljenju, mora biti da je više smrtonosnih pucnjava neopravdano", rekao je Filp Metju Stinson, stručnjak za krivično pravosuđe, za Vox.
Od 2005. godine, 139 policajaca je uhapšeno zbog ubistva ili ubistva iz nehata zbog pucnjave na dužnosti.
Od tih 139 službenika, samo 44 su osuđena (42 slučaja su na čekanju). Mnoge od tih osuda donete su po manjim optužbama: Samo sedam policajaca je osuđeno za ubistvo u policijskoj pucnjavi od 2005. godine, sa zatvorskom kaznom od 81 meseca do doživotnog. Preostalih 37 osuđeno je po optužbama koje se kreću od ubistva iz nehata do službenog nedoličnog ponašanja, u nekim slučajevima bez izdržavanja zatvorske kazne.
Od 2005. do 2014. godine procesuirano je oko pet policajaca. Počevši od 2015. godine, prosek iznosi oko 13 godišnje - što znači da su policajci sada krivično gonjeni u manje od 2 procenta smrtonosnih pucnjava, u odnosu na manje od 1 procenat. Ali suđenja se i dalje nisu mnogo povećala.
Džordž Flojd
Prvi incident koji je zapamtila cela planeta je ubistvo Džodža Flojda u Mineapolisu u Minesoti na današnji dan 2020. godine, kada je policajac Derek Šovin kolenom stao na njegov vrat ne dozvolivši mu da diše i izazvavši njegovu neizubežnu smrt.
Naime, policija je dobila dojavu o proneveri i izašla na lice mesta. Prema njihovim rečima, Flojd se opirao hapšenju nakon što je izašao iz auta. Nedugo zatim, policajac ga je oborio na zemlju.
Derek Šovin je priveden nakon nereda koji su započeli u ovom amerčkom gradu. On je optužen za ubistvo dve nedelje nakon što je ugušio 46-ogodišnjeg Flojda. Snimak drame, koju je snimila jedna prolaznica brzo se proširio na društvenim mrežama i izazvao talas demonstracija u SAD i širom sveta.
Šovin je proglašen krivim po sve tri tačke optužnice 20. aprila 2021. godine, a presudu je dočekao mirno, bez većih emocija.
Pošto je presuda saopštena, Šovina je u lisicama iz sudnice izvela policija Okruga Henepin.
29. aprila ove godine Šovin je uložio je žalbu na osuđujuću presudu za ubistvo. Šovin tvrdi da je porota bila zastrašena kontinuiranim protestima protiv njega i da je porota bila izložena predrasudama i preteranom publicitetu u vezi sa njegovim slučajem.
Advokati Dereka Šovina zatražili su od Apelacionog suda Minesote da poništi njegovu osuđujuću presudu, poništi odluku i naloži novo suđenje na novoj lokaciji ili naloži ponovno suđenje.
Salvador Ramos
18-godišnji napadač Salvador Ramos koji je ubio čak 14 dece i ranio nekoliko drugih nakon što je otvorio vatru u osnovnoj školi u Teksasu ubijen je od strane policije.
On je izašao iz vozila. Imao je pištolj, a verovatno i pušku. Živeo je u Uvaldeu u Teksasu. Ubili su ga policajci koji su došli na mesto događaja - objavio je guverner.
Ramos je ubio 19-oro dece starosti od 7 do 10 godina: dva dečaka - Egzevijera Lopeza (10) i devetogodišnjeg Uzija Garsiju, tri devojčice - Makenu Elrod (10), Eliahana Toresa (10) i Elija, čije godine i prezime nisu otkrivene, a sa njima i njihove učiteljice Eva Mireles (44) i Irma Garsija.
Ramosov krvavi pohod počelo je kada je upucao svoju baku u kući u Uvaldeu, navodno tokom svađe zbog neuspeha da diplomira. Oprečni izveštaji sugerišu da je bila u kritičnom stanju ili da je umrla od zadobijenih povreda.
Iako je ubistvo ubice Ramosa bilo opravdano, postavlja se pitanje da li će policija svakako biti odgovorna za (tehnički) krivično delo.
Čauš Salijani
Danas je isplivao snimak na kojem je viđen albanski policajac Čauš Salijani kako u jednom momentu izlazi iz prostorije, seda pored vrata kancelarije, ali za njim izlazi i Zaimi koji ubrzo vadi pištolj i iz neposredne blizine ispaljuje najmanje šest hitaca u glavu i telo kolege.
Zaimi je nakon ubistva pokušao da pobegne, ali su ga uhvatili ispred policijske stanice. Motiv ubistva za sada nije poznat, ali se sumnja da je prethodno između dvojice kolega došlo do banalnog sukoba.
Incident koji je 24. maja objavio Youtube kanal Euronews Albania, snimljen u policijskoj stanici broj 3 u albanskoj prestonici Tirani.
Kako se policija tereti?
Postoji standardni proces za ono što se dešava nakon ubistva. Policija prikuplja dokaze o zločinu, prikuplja fizički materijal i razgovara sa svedocima. Zatim tužioci koriste te dokaze da sastave slučaj za sud. Osumnjičeni može u tom trenutku sklopiti nagodbu i izjasniti se krivim ili izneti slučaj na suđenje.
Kada je policija u pitanju stvari funkcionišu drugačije. To je delimično zato što su mnoge policijske pucnjave opravdane, jer se radi o osumnjičenom koji je predstavljao ozbiljnu pretnju. Ali postoji i spoj društvenih i pravnih snaga koje štite policajce na svakom koraku, od istrage preko krivičnog gonjenja do suđenja, čak i ako su zapravo bili u krivu.
Kao prvo, policajci bi mogli da se odupru da policijsko ubistvo tretiraju kao zločin i odbiju da prikupljanje dokaza. Mogli bi da upotrebe takozvani „plavi zid tišine“, što je u suštini šifra između policajaca koju neće cinkariti jedni druge ili na drugi način pokušati da dovedu jedni druge u nevolje.
Najočigledniji efekat ovoga je da policajci, koji su često najbliži svedoci smrtonosne pucnjave, neće dati potpun, istinit izveštaj ako to dovodi njihove kolege u opasnost. To odmah eliminiše najverovatnije svedoke - kolege policajce - da se policijsko ubistvo tretira kao potencijalni zločin.
U međuvremenu, tužioci imaju podsticaj da ne forsiraju previše. Oni svakodnevno veoma blisko sarađuju sa policijskim odeljenjima - to je, opet, način na koji dobijaju mnogo dokaza za optužbe, suđenja i osude. Ako tužioci krenu na policiju, rizikuju da naruše taj odnos i, posledično, otežaju svoj svakodnevni posao.
U mnogim slučajevima, tužioci će koristiti svoje diskreciono pravo da uopšte ne podignu optužnicu. To može biti zato što istinski smatraju da je policijsko ubistvo opravdano, ili može biti zato što smatraju da je slučaj previše izazovan ili politički rizičan. U većem delu SAD-a, tužioci se biraju na svoje pozicije.
Ako slučaj dospe do suđenja, glavni izazov je ubediti sudije i porote, koje čine građani, da policajac treba da bude osuđen. Od policajaca optuženih za ubistvo ili ubistvo iz nehata zbog pucnjave na dužnosti, samo 46 odsto policajaca je osuđeno od 2005. godine.
Zaštita zakonom
Zatim postoji stvarni zakon, koji policiji daje široku slobodu da koristi silu. Prema pravnim standardima koje je postavio Vrhovni sud u Americi, policajci mogu biti pravno opravdani da koriste silu ako samo primete pretnju, čak i ako pretnja ne postoji.
Državni zakoni se mogu razlikovati, ali generalno pravno pitanje se svodi na to da li je službenik postupio razumno, na način na koji bi drugi službenici u sličnim situacijama, bez prethodnog uvida, što tužioci, sudije ili porote mogu lako protumačiti kako bi dozvolili policajci da koriste silu u situacijama u kojima to nije bilo potrebno.
Rezultat: policajci danas izmiču čak hapšenju zbog ubistva ili ubistva iz nehata u više od 98 odsto smrtonosnih pucnjava.
Problem kulture i promena politike
Odgovornost za službenike treba bolje ukorijeniti u policijskim upravama i tužilaštvima. Ako ne postoji kultura odgovornosti na ovim mestima, biće izuzetno teško, ako ne i nemoguće, za pravni sistem da učini više da policajce pozove na odgovornost.
Niko nema savršen odgovor kako, tačno da se problem reši. Deo tog posla je počeo nedavnim nastojanjem da se izaberu progresivniji tužioci, ali do sada to nije dovelo do velikih promena širom Amerike, i prerano je reći da li će.
Iz šire kulturne perspektive, javnost treba da bude spremnija da preispita policijsku stranu priče. Promena na kraju ne bi samo dovela do porote, već bi možda izazvala više sistemskih promena u načinu funkcionisanja policijskih uprava i tužilaštava i vrste politike zakonodavci vraćaju policiju na odgovornost.
Jedan potencijalni korak je ukidanje „kvalifikovanog imuniteta“, koji štiti pojedinačne službenike od tužbi. Ali Stinson kaže da se mora ići dalje:
Bilo bi neprijatno za policajce da imaju [građanske] presude protiv njih, ali to nije odvraćanje. Ono što bi ih odvratilo je slanje mnogih drugih policajaca u zatvor. To je ono što je potrebno."
Jedna uobičajena ideja je da se nezavisni tužioci zaduže za istrage o policijskoj upotrebi sile. Ovo bi moglo pomoći da se ublaži sukob interesa između tužilaca i policijskih uprava sa kojima svakodnevno blisko sarađuju. Neki gradovi, okruzi i države to već rade, ali to je daleko od nacionalnog.
Drugi je promena zakona i pravila u vezi sa pucnjavom i upotrebom sile. Policijske uprave bi mogle da promene sopstvene politike, uspostavljajući jasnije standarde o tome šta je razumno, a šta ne.
Osim policijske odgovornosti, postoje šire promene koje bi se mogle napraviti da bi se inače smanjio broj policijskih pucnjava. Bolja policijska obuka i politike mogle bi da podstaknu policajce da uđu u manje situacija u kojima bi upotreba sile mogla biti neophodna, u suštini, otkloniti potrebu za donošenjem odluke u deliću sekunde.
Moglo bi se učiniti više da se ponovo izgradi poverenje i odnosi između policije i zajednice, što bi moglo omogućiti policiji da ne bude toliko oprezna i potencijalno agresivna u svakodnevnim scenarijima. Mogla bi se pooštriti ograničenja na oružje, s obzirom na to da istraživanja sugerišu da više oružja dovodi i do više policijskih pucnjava, možda zato što je veća verovatnoća da će policija upotrebiti smrtonosnu silu u situacijama u kojima očekuje da će pištolj biti prisutan.
Sve u svemu, potrebna je veća kontrola od strane policije i države, ali i apela od strane građana. Sistematska promena iako tegobna i dugotrajna, nije nemoguća. Jednom ustanovljena pravila rezultiraće boljim i bezbednijim društvom sa manje incidenata.
Bonus video:
(Espreso/Ana Klikovac)