KOD ALBANACA JE "BESA", KOD SRBA "ZAVET"! Ko ga ne ispoštuje čini VELIKI GREH, evo šta zapravo znači

Reč besa tradicionalno se koristi kod Albanaca i najjednostavnije rečeno označava obećanje. Međutim, to obećanje je tvrđe od kamena i mora se ispoštovati po svaku cenu jer čast je čast i nikako se ne sme prekršiti, ma šta da se desi. Besa se često povezuje i sa običajem krvne osvete.

Međutim, i Srbi imaju takav običaj - zavet. Zavet je obećanje koje se daje i koje ne treba da se prekrši jer onda sledi kazna.

Dati zavet Bogu sveti je dug pred Njim, a ne ispuniti ga, znači slagati pred Bogom. Davanje i ispunjavanje zaveta je velika zasluga, kao što je gaženje zaveta veliki i neoprostivi greh. Važnost zaveta zahteva da se ozbiljno razmisli da li će obećanje biti dostojno Boga i da li se može ispuniti ono što se obeća.

Zavet je iskreno, svesno, dragovoljno obećanje ili davanje reči Bogu da će se vršiti neko delo koje inače nije obavezno za svakoga.

Zavet se zasniva na jevanđelskim savetima. Apostol Pavle savetovao je hrišćanima bezbračni život, a Isus Hristos savetovao je bogatom mladiću da proda sve svoje imanje, pa da novac razda sirotinji. I jevanđelski saveti davani su radi ispunjavanja volje Božije. Za one ljude koji su savet prihvatili on je isto što i dužnost. Razlika između dužnosti i saveta je u tome, što dužnosti vezuju sve hrišćane, a saveti samo one kojima se daju i koji ih dragovoljno primaju po sposobnostima svojim. Kad hrišćanin primi savet, onda je taj savet za njega dužnost. Monasi, pošto su primili savet apostola Pavla o bezbračnom životu i savršenoj pokornosti, krivi su ako ne ispunjavaju te savete koji su za njih postali dužnost.

Zavet se razlikuje od obične odluke da se živi savršenije, jer se u zavetu čovek obavezuje Bogu. Zavet se razlikuje i od zakletve, jer ona biva po zakonu, a zavet po dragoj i slobodnoj volji, ličnom nahođenju i dubljem razmišljanju.

Hrišćanin se obično zavetuje da će vršiti onu stvar koja se u Jevanđelju ne zapoveda nego samo savetuje, ali koja mnogo pomaže čoveku da se moralno usavrši i postigne posebni svoj cilj.

Dakle, zaveti se osnivaju na jevanđelskim savetima, a ne na zapovestima. Prema tome, zavet nije neophodno potreban za spasenje čovekovo.

Zaveta ima i u Starom i u Novom zavetu.

Jakov se u Vetilju zavetovao da će prineti na žrtvu deseti deo svoga imanja (I Moj. 28,20); Ana, mati Samuilova – da će posvetiti svoga sina Bogu (I Sam. 1,11); Preteča – da neće piti vina ni sikera (Lk. 1,15); Sveta Djeva Marija – da će ostati devojka.

Davanje i ispunjavanje zaveta je velika zasluga pred Bogom, kao što je gaženje zaveta veliki i neoprostivi greh. Dati zavet Bogu sveti je dug pred Njim, a ne ispuniti ga, znači slagati pred Bogom. Ako smo se zavetovali da žrtvujemo neki deo svoga imanja, onda taj deo prestaje biti naša svojina, i zadržati ga znači ukrasti od Boga, izvršiti greh svetotatstva.

Sveto pismo veli: “Kad učiniš zavet Bogu, ne oklevaj ispuni ga. Bolje je da se ne zavetuješ, nego li da se zavetuješ pa ne ispuniš”. (Prop. 5,4-5; IV Moj. 30,3; V Moj. 23,21). Važnost zaveta zahteva da se ozbiljno razmisli da li će obećanje biti dostojno Boga i da li se može ispuniti ono što se obeća.

Ima slučajeva da čovek može biti oslobođen zaveta, kad izmenjene pogodbe ili prilike čine ispunjavanje zaveta nepotrebnim, nemogućim ili nedopuštenim. Zbog bolesti na primer može čovek da bude oslobođen zaveta da posti. Hrišćanina može osloboditi zaveta i crkvena vlast, koja je to pravo dobila od Isusa Hrista preko apostola kad je On ovima rekao da mogu “vezati i drešiti” (Mat. 18,18). Zavet se takođe može zameniti nekim većim zavetom.

( Espreso / BastaBalkana )