PRONAĐENA BEŽIVOTNA TELA, I DEVOJKA JE BILA SA NJIM: Potvrđeno da je UBISTVO

Bošnjakinja Admira Ismić i Srbin Boško Brkić su sarajevski Romeo i Julija, poginuli su na današnji dan, 18. maja 1993. godine, dok su pokušavali da pobegnu iz Bosne i Hercegovine u kojoj je kuljao rat.

Ovaj par, različite nacionalnosti, ubijen je snajperskim hicem na Vrbanja mostu, a slika njihovih mrtvih tela, kako zagrljeni leže obišla je svet.

Njihova zagrljena tela nedelju dana su ležala na ničijoj zemlji. Ni Unprofor nije smeo ili nije hteo da ih evakuiše. Učinila je to Vojska Repubike Srpske. Admira i Boško sahranjeni su u Republici Srpskoj, da bi nakon rata njihova tela bila prenesena na sarajevsko groblje "Lav".

Za njihovo ubistvo niko nije odgovarao.

Njihovo ubistvo bilo je pripisivano pripadnicima Vojske Republike Srpske sve do iskaza Tužilaštvu Sarajevskog kantona bivšeg operativca bošnjačke tajne službe AID Edina Garaplije, koji je rekao da su "sarajevskog Romea i Juliju" 18. maja 1993. godine ubili pripadnici tajne muslimanske terorističke jedinice "Ševe".

Kako je ova velika i tragična ljubav počela?

Godine 1986. od srčanog udara umro je Boškov otac. Njega potom šalju na služenje vojnog roka, u Srbiju. Ipak, ni to ih nije razdvojilo. Pisali su jedno drugom svaki dan.

Ovo su rečenice iz njihovih pisama:

"Moja najdraža Admira,

Svaku noć kada legnem u krevet ne mogu zaspati jer mislim na tebe. Ljubavi moja, ti si jedina sreća koju imam..."

"Moja draga ljubavi,

Sarajevo noću je najlepša stvar na svetu. Možda bih mogla živeti negde drugde, ali samo ako bih bila naterana. Još je samo malo vremena preostalo do trenutka kad ćemo opet biti zajedno. Nakon toga, baš nas ništa neće moći razdvojiti...“

"Moja najdraža Admira,

Tako mi mnogo nedostaješ i ne mogu ti ni opisati rečima. Sada, sav moj život svodi se na dan kada ću odslužiti rok i videti te opet...“

Nakon 11 meseci ponovo su bili zajedno. Admira je studirala ekonomiju, a Boško je otvorio prodavnicu kuhinjske opreme, koju je kupovao na svojim putovanjima u Italiju.

Verovalli su da rata neće biti

U Sarajevu su ljudi bili uvereni da rata neće biti. Početkom aprila 1992, nažalost, rat počinje u Sarajevu.

U julu 1992. granata je uništila Boškov stan u kojem je porodica živela 25 godina. U stan koji će otići, u ulazu pored, ponovno će pasti granata. Boškova majka se zato u očaju obratila jedinoj osobi koja joj je mogla pomoći. Najboljem prijatelju svog starijeg sina Baneta – Ismetu Bajramoviću Ćeli.

- Rada mi je bila kao druga mati... I da se razumemo, nije ovo rat heroja kao što je bio Drugi svetski rat, ovo ovde je nacionalni rat. Ako ću biti heroj samo muslimanima, neću da budem takav heroj - govorio je tada Ćelo, kojem je Boško bio "k'o mlađi burazer".

Strašnog datuma, 18. maja 1993, Admira je stigla u kuću roditelja. Njena majka kaže da se najteže rastala s mačkom Žućom. S ocem se nije pozdravila – on nije odobravao pomisao na beg.

Potom su se spakovali u stanu njene majke, imali su malo stvari i nešto njenog nakita. Nešto novca ušili su u odeću. Njena majka se seća da su joj mahnuli, ušli u auto i otišli. Čekala je poruku da su stigli, da je sve u redu, ali nikad je nije dobila.

Pismo koje je Admira ostavila majci:

„Draga majko,

Mi odlazimo večeras i sve što se desi je Božija volja.

Zvaću te čim pređemo tamo.

Brinem se za tebe, i za Žuću.

Pričali smo kad se rat završi, vratićemo se i sve će biti kao pre. Kao da rata nije bilo.

Ne brini za mene, brini o sebi, tako će meni biti lakše.

Volim te mnogo,

Tvoja Admira“

Ćelo će "razmenu" dogovoriti s dva Srbina na Grbavici. Jedan, Milkan Gaborović, čekao je da mu Ćelo "pošalje" i tetku i rođake, a drugi, Saša Bogdanović, priseća se kako je sve bilo dogovoreno, da niko neće pucati.

Trčkarali su i skakutali... kao da su se igrali

Ćelo tvrdi kako je Bošku rekao da mora sačekati da padne mrak: „Morali su proć' međuzonu (Vrbanja most) gde je bilo četiri, pet vojski....“

Saša Bogdanović dodaje kako je zviždao Bošku, a ovaj je zviždao njemu.

- Trčkarali su i skakutali... kao da su se igrali. Kad su došli do raskrsnice samo smo čuli pucanj, snajper, metak je udario ispred njihovih nogu - rekao je on.

Dino Ćapin, komandant hrvatske jedinice koja se borila uz tzv. Armiju RBiH, dodaje da je Boško umro na licu mesta, a Admira je bila ranjena.

- Jaukala je i puzala prema njemu. Zagrlila ga je, i onda je nastupila tišina - dodao je.

- I dalje ne verujem da su mrtvi. Kako tako mladi ljudi nestanu tako nasilno, zbog jednog neljudskog poteza. Monstruoznog čina. Ljubav ipak ne može pokoriti sve. Ne može pobediti one koji ne veruju u ljubav. A ovi, koji pucaju na nas, ne veruju u ljubav - kazivao je posle njen otac.

Dve strane su osam dana raspravljale ko će preuzeti tela i međusobno su se optuživali za smrt Boška i Admire. Nije bilo motiva. Nije bilo logike. Nije bilo razloga.

Admirini roditelji i Boškova majka mnogo puta su do sada govorili o svojoj deci. Iz arhivskog materijala RSE izdvajamo reči Admirinih roditelja, Zije i Nedrete Ismić: „Stalno je govorila: ‘Zar misliš da je pošteno da on ide sam, a da ja ostanem? To da pođe bila je njena odluka. Mislila je da je ljubav jača i od smrti.“

(Espreso)