OBRAZOVANJE
DECA SVE MANJE ČITAJU, A O PAŽNJI DA NE PRIČAMO: Nastavnici očajni, deca sve udaljenija
Ako ja čitam, odlutaju. Ako oni čitaju, ne znaju šta su pročitali, u očaju je priznala ova profesorka
Šta se dešava sa našom decom u osnovnim školama? Zašto većina ne želi da čita? Ili još važnije - zašto mnoga ne mogu da čitaju jer im pažnja brzo popusti?
Ova pitanja nameću se nakon iskrenog i zabrinjavajućeg vapaja nastavnice srpskog Ivane Mitić koja je na jednoj grupi prosvetnih radnika, priznala da je očajna.
- Poštovane kolege i koleginice, na koji način obrađujete školske lektire na časovima? Jednostavno, deca od 5. do 7. razreda su odsutna, ne isprate više od par rečenica sa razumevanjem. Ako ja čitam, odlutaju. Ako oni čitaju, ne znaju šta su pročitali. Pokušavam da zadam čitanje sa istraživačkim zadacima, ali i to slabo ide. Očajna sam. Imate li nekih ideja - napisala je Ivana više ne znajući šta da radi.
Sudeći po odgovorima njenih kolega, nije jedina koja muči muku da privoli decu na čitanje. Ona koja imaju čitalačke navike postala su poput neke retke vrste koju profesori izučavaju i čuvaju kao najveće blago.
Iz odgovora se može zaključiti i da su mlade generacije vrlo pragmatične. Motiviše ih uglavnom jedno - da od onoga što rade imaju korist. U ovom slučaju - dobru ocenu.
- Ako četiri puta nemaju domaći (i ne znaju ono što ih pitam o delu - osnovni nivo), sledi kazna. Zato se "trude". Ako su četiri puta sjajni, aktivni, sledi nagrada - napisala je takođe iskreno jedna druga profesorka.
"Kriv je onlajn svet - dečaci u igricama, devojčice na mrežama"
Kako Ivana Mitić priča, odsustvo pažnje kod čitanja je generalni problem kod naše dece, a problem je naročito prisutan nakon onlajn nastave.
- Ne znam kako da im pomognem da isprate tekst do kraja. Najobičnije pričice, pesme, pa čak i kad im se pusti filmić od nekoliko minuta - odsutni su. Iskreno, mislim da telefon najviše utiče na to, to jest, njihov boravak u onlajn svetu. Dečaci u igricama, devojčice na društvenim mrežama - otvoreno za naš portal kaže ova profesorka. Na telefon su, dodaje, fokusirani čak i kada su u školi.
- Ostave ih u kutije pre početka časa, ali na odmoru su uključeni, i to im preusmerava pažnju. A verovatno i kod kuće, kad su roditelji na poslu - ističe ona.
Najviše, smatra, pomaže promovisanje čitanja i isticanje važnosti čitanja u nižem uzrastu.
- Deca koja steknu naviku, vole da čitaju i pored telefona. Ima dosta razvoja raznih Čitalačkih klubova, pa mislim i da bi se bibliotekari mogli uključiti više na razne načine. Radionicama nekim, manifestacijama. I definitivno, više časova srpskog jezika je potrebno. Mi bukvalno trčimo kroz plan i program - zaključuje Ivana na kraju.
Shodno slabijem čitanju, i rečnik đaka sve je siromašniji. Svake godine na polaganju maternjeg jezika na maloj maturi đacima glavobolju zada po neka "književna" reč.
Prošle godine je to bila reč "krepka", a u godinama pre toga "kompromitovati", za šta su maturanti mahom bili ubeđeni da znači pohvaliti. Zadatak je glasio: "U našoj firmi kolega se kompromitovao sa nekom novom knjigom pesama". Mnogi od njih priznali su da su umesto "obrukati se" zaokružili "hvaliti se" ili "proslaviti".
Nastavnica srpskog jezika Žanka Stanić Mraković iz zemunske OŠ “Gornja Varoš” predaje 34 godine ispričala je da je razlika između pređašnjih i današnjih generacija đaka ogromna.
- Đaci ne povezuju misli, rečenice nekad nemaju tačku, samo zareze, a čak se i odlikašima dešava da ne razumeju neke osnovne reči. Sastave često počinju besmislenim rečenicama poput "kad sam ja jednog jutra ustao". Zato im od skoro govorim da preskoče uvod i odmah pišu razradu - priča nastavnica Žanka Stanić Mraković koja se susrela s tim da đaci ne znaju šta znači "realno" i "nerealno", "oskudno", dok su, priseća se, za 1702. godinu rekli da je 17. vek.
Anketa profesorke Rajne Dragičević sa Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima na Filološkom fakultetu u Beogradu pokazala je da se njeni dvanaestogodišnji učenici jedva sećaju leksike od pre godinu dana, pa neki misle da je "neimar" neki "čovek koji ne mari", "delija" da je "navijač Zvezde", a "jeres" da je "korov", jer su u udžbeniku istorije pročitali da se u Bosni "ukorenila jeres".
Za neke učenike "paša" je "lukavac", "otac", "deda" ili "pastir", a "rit" je "selo", "neko pusto mesto", "drveni most", "salaš", dok je "terzija" neki "težak čovek", a "toka" je "neko glup" ili "cipele".
Nenad Gugl, čuveni profesor u Trećoj beogradskoj gimnaziji našao je način da đake privoli na čitanje, a da ih ni on, niti bilo ko drugi, na to ne tera. U šali kažemo da kod profesora Gugla nema guglanja lektire na internetu, jer za tim nema ni potrebe.
- Ako čitaju samo zbog ocene, oni neće čitati ili će im čitanje biti dosadno i naporno. Ali, ako im date cilj, ako im kažete da će tako graditi bolje društvene odnose, bolje komunicirati, da će imati moć i biti uspešniji, situacija se menja. Kad čovek ima svoje zašto, on je u stanju da uradi bilo šta - počinje da nam objašnjava Gugl, koji je svojim đacima to predstavio kao magičnu, a čistu matematičku formulu.
Priznajem, i nama se svidela čim smo je čuli:
- Ja kažem svojim đacima da je moja ideja da ih motivišem da izgrade jednu osobinu. Osobina je vrlo jednostavna - čitati sat vremena dnevno. I to ne isključivo književnost, nego literaturu o nečemu što ih zanima, čime žele da se bave. Ako čitate sat vremena dnevno, to je u proseku jedna knjiga nedeljno ili 50 knjiga godišnje. Za četiri godine, to je 200 knjiga. Zamislite koliko ćete sa 200 pročitanih knjiga biti bolji od drugih iz iste oblasti, uspešniji i moćniji. I njih to motiviše, oni to žele - otkrio nam je profesor Gugl tajnu svog prosvetarskog uspeha.
( Espreso / Telegraf )