DANAS JE BITNO SAMO DA NEMA KIŠE ZA 1. MAJ: A kako je Beograd nekad proslavljao ovaj praznik?

Crveni karanfili, simbol prolivene krvi radnika koji su 1. maja 1886. na ulicama Čikaga stradali tražeći osmočasovno radno vreme, danas, čini se, odlaze u zaborav. Nema više ni sletova, ni parada. Sve je zamenio Prvomajski uranak uz miris roštilja i nadu da, baš na taj 1. maj neće biti kiše. A Čikago? Da li ga se iko još seti?

Ipak, nekada je bilo drugačije. Beograd je proslavljao Prvi maj kao veliki praznik, kao pobedu radničke klase, kao dan koji mora ostati u sećanju generacija.

Dolazak Prvog maja u Beograd

Na inicijativu iznetu na Drugom kongresu Radničke internacionale, Međunarodni praznik rada u Beogradu je počeo da se obeležava 1893. godine. “Proslavljen” je, u duhu Čikaga, protestnim skupovima i mitinzima na kojima se tražilo poboljšanje prava radničke klase.

Prva velika proslava Prvog maja u Srbiji organizovana je 1905. godine. Tada je ulicama Beograda prošetalo čak 6.000 ljudi, a svake naredne godine obeležavanje (ne proslavljanje) Prvog maja ponavljano je na sličan način, sve do početka Drugog svetskog rata i strahota koje je doneo.

Posleratna euforija donela je izmene i u načinu na koji je Prvi maj dočekivan. Beograd je pretrpeo ogromna razaranja u bombardovanjima, a narod podneo velike žrtve. Nije bilo nikoga protiv koga bi se protestvovalo, pa je odlučeno da, u duhu nove slobode Prvi maj postane svetkovina proleterijata.

Tako je 1947. godine za Prvi maj održana velika parada na Terazijama u oslobođenom Beogradu. Parada je veličala radnike, a entuzijazam se mogao videti na licima svih.

Tokom parade je čak puštena u rad i prva trolejbuska linija.

Prvomajski uranak

Sve do sedamdesetih godina prošlog veka, Međunarodni dan rada je uglavnom obeležavan različitim kulturnim manifestacijama. Duh kolektivizma i solidarnosti dominirao je proslavom Prvog maja, neradnog dana u celoj državi. Zapravo, oni koji su radili tokom praznika dobijali su za to posebnu naknadu koja je išla i do polovine mesečne plate.

Prvi maj je bio jedan od najpopularnijih praznika i svečanosti su počinjale još noć pre uz logorske vatre i druženje. Tako je nastao Prvomajski uranak, doček praznika i zbor radnih ljudi u rano jutro.

Sedamdesetih, ovaj običaj se malo izmenio zahvaljujući dolasku i popularizaciji automobila. Umesto celonoćnog bdenja, ljudi su počeli da, rano izjutra, kolima dođu u prirodu i, dok je sa radija u autu dopirala muzika, založe roštilj i naspu hladno piće i tako započnu svoj mini odmor.

Prvomajske šoping ture

Tokom osamdesetih i devedesetih, pred kraj Hladnog rata, kapitalistička ekonomija počela je krči put ka tadašnjoj socijalističkoj državi Jugoslaviji. U tom periodu počela su prva kašnjenja plate i pad u platežnoj moći radnika.

Prvomajske parade više nisu održavane, a slobodni dani za ovaj praznik počeli su da se koriste za odlazak u šoping ture do Grčke i Trsta, kako bi se pazarilo više za manje para.

Ovo je bio uvod u ono što će uslediti. Pred kraj 20. veka radnička klasa bila je na kolenima, a umesto na radno mesto, ljudi su odlazili u rat.

Za platu mogla se kupiti vekna hleba, a radni dani nisu se razlikovali od neradnih.

Prvi maj ljudi su počeli da obeležavaju sa prijateljima kod kuće, a tek retko ko bi se odlučio za odlazak na izletište.

Novi vek je doneo malo promena. Veliki broj ljudi ostao je bez posla i za velike proslave para nije bilo. Za Prvi maj, ako je imalo odakle, vadio se tek po koji dinar, reda radi. Tranzicija je bila u toku.

Poslednjih godina situacija je bolja. Vraća se vreme Prvomajskih uranaka i roštilja, odlazak do obližnjih izletišta sa prijateljima, muzika i pesma.

( Espreso / 011Info )