GODIŠNJICA
"KAO DA TE SAD GLEDAM KAKO ODLAZIŠ SAV NASMEJAN": Majka heroja sa Košara objavila status koji slama srca!
Kada upoznate Katu, shvatite od koga je Tibor nasledio hrabrost i srčanost
"Prošle su 23 duge godine. Kao da te sad gledam kako odlaziš sav nasmejan da odužiš domovini svoje i da se vratiš i počneš nov život. Ali, želje su jedno, a realnost i rat je nešto drugo. Nisi se vratio, a mi ostajemo u bolu i mukama, u ogorčenju do kraja života."
Bolne su danas reči majke Kate, čiji je sin Tibor Cerna herojski dao život na Košarama 1999. godine, braneći svoje saborce i granice Srbije. Majka na kraju kaže:
- Počivaj u miru, sine moj. Sigurna sam da ako postoji raj na nebu, ti si među anđelima.
Kada upoznate Katu, shvatite od koga je Tibor nasledio hrabrost i srčanost. Ova žena lavica o sinu priča s ponosom i osmehom, iza kojeg dostojanstveno čuva svoje more tuge. Kako su joj Tiborovi saborci otkrili nakon smrti, njen sin poginuo je jer nije hteo da posluša naredbu da ne ide do rova u kojem su bili ranjeni vojnici. Dok je on išao da im pomogne, snajperista ga je opazio i pucao.
- Metak je ušao u vrat, a izašao kroz obraz. Nije bilo rana na grudima kao što se priča. Nije bila nijedna ogrebotina na njemu, ništa. Samo ta rupa na vratu i druga na obrazu. Kad ga je snajper pogodio, Tibor je pao na kolena i čak je razmotao zavoj da sam sebe previje. Onda je samo klonuo i iskrvario – hrabro nam je prepričala majka Kata svaki detalj koji su joj Mile i drugi Tiborovi saborci ispričali.
Ona ne veruje u verziju priče po kojoj je Tibor ustao da bi razotkrio snajperistu i poslužio kao živa meta. Nije sigurna ni da li su njegove poslednje reči zaista bile “Za ovu zemlju vredi poginuti”. Kata o svemu tome otvoreno govori jer zna da ništa od toga ne umanjuje Tiborovo herojstvo, čojstvo i ljudskost.
- I bez tih reči, moj sin je bio veliki patriota i veliki heroj. Tibor je voleo Srbiju i da je preživeo, nikada je ne bi napustio. Voleo je život ovde, tako smo ga valjda vaspitali. I ono što sigurno znam je da je tog dana prekršio naredbu i ustao da bi pomogao ranjenim drugovima. Rekao je tada: “Ako poginem , poginuo sam. Ako preživim, nek me šalju na vojni sud, ja ne mogu da ih slušam a da im ne pomognem”. Bilo mu je dosta rata i mislim da je znao da će poginuti. Posle sam od jednog bezbednjaka saznala da njega nije ubio šiptar nego neki Holanđanin, plaćeni snajperist, a i da su ga posle uhvatili – ispričala nam je Kata.
Istina je da su na Košare, najteži teren za odbranu srpske granice od prodora albanskih terorista, poslati mladići koji su tada služili redovan vojni rok i nisu imali nikakvog borbenog iskustva. Tibor je bio jedan od njih. Imao je 20 godina, devojku, bend u kojem je svirao klavijature i nastupao po kafanama, završio je za auto limara i hteo je da otvori radionicu.
Prvog maja 1999. javili su im da je poginuo. Bio je prvomajski uranak, nisu imali telefon, pa su javili komšijama. Dva dana kasnije, pred kućom se zaustavilo vojno vozilo. Kovčeg nije dopratila vojska, nije bilo starešina, niti zastave. Nikog da kaže: bio je takav i takav.
- A ja sam se pitala da li mi sahranjujemo sina junaka ili sina dezertera... Posle su vojne starešine došle na četrdesetodnevni pomen, donele zastavu. Posle je stigao i orden za našeg sina. Orden za zasluge u odbrani i očuvanju bezbednosti... Ali moj je sin za mene najveći orden, a njega više nema i nikada se neće vratiti – ispričala je svojevremeno Kata.
(Espreso / Telegraf)