EKSKLUZIVNO! Vaskršnje obraćanje NJKV Princa Vladimira Karađorđevića (FOTO)

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Princ Vladimir Karađorđević je najstariji sin pokojnog Kraljevića Andreja Karađorđevića i unuk Kralja Aleksandra I Karađorđevića.

Rođen je u Londonu, u Ujedinjenom Kraljevstvu 1964. godine, gde je živeo sa svojim roditeljima, bratom Dimitrijem i sestrom Lavinijom-Marijom sve do 1968, kada su se preselili u Portugal. Nakon razvoda njegovih roditelja do koga je došlo 1973, NjKV Princ Vladimir će se sa majkom, bratom i sestrom vratiti u Ujedinjeno Kraljevstvo 1975. godine.

Završio je Kraljevski Mornarički Koledž u Londonu. Nakon srednje škole, završio je ekonomiju i menadžment. Radio je u nekoliko trgovačkih firmi, dok nije otvorio svoju kompaniju u oblasti turizma. U ovom trenutku, NjKV Princ Vladimir je direktor kompanije iz oblasti marketinga i odnosa sa javnošću.

NjKV Princ Vladimir se bavi letenjem i pilotiranjem iz hobija. Još od početka rata u bivšoj Jugoslaviji, intenzivno je posvećen humanitarnom radu i projektima pomoći srpskom stanovništvu u svim prostorima gde je pomoć Srbima bila potrebna. Zajedno sa svojom suprugom NjKV Princezom Brigitom rukovodi humanitarnom organizacijom „Fondacija za pomoć majci i detetu“ koja je od 1999. organizovala veliki broj projekata pomoći širom srpskog etničkog prostora a pogotovu na Kosovu i Metohiji. Pored ove, NjKV Princ Vladimir je rukovodio sa još dve humanitarne organizacije koje su usmeravale pomoć ka našim prostorima od izbijanja rata 1991.

Od 2016. godine i upokojenja NjKV Kneza Aleksandra Karađorđevića, NjKV Princ Vladimir je pokrovitelj i predvodnik Suverenog Vojnog Viteškog Reda Zmaja.

Povodom najvećeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, NJKV Princ Vladimir Karađorđević , poslao je važnu poruku srpskom stanovništvu, a mi vam je prenosimo u celosti:

Braćo i sestre,

O najvećem prazniku ove 2022, o prazniku pobede života nad smrću, dozvolite mi da sa Vama podelim nekoliko misli o onome što opažam kao važno za sve nas.

Pre svega, nesumnjivo je teško opaziti ono što je zaista bitno u lavini burnih i dramatičnih slika koje su pred nama, od neprestanih udruženih napada atlantističkog sveta i terorističkih vlasti u Prištini na preostale Srbe u našoj južnoj pokrajini, preko nasrtaja na srpski kulturni identitet, jezik, pismo, porodicu i patrijarhalne temelje našeg naroda, sve do dramatičnih slika koje nam dolaze iz ratom zahvaćene Ukrajine. Ono što mi se čini kao podloga svega navedenog, ili je možda srećniji termin kao svojevrsni princip koji kao mračna senka ispunjava navedeno, je agresivni udar na naše biće. Na sam naš identitet.

Ovaj agresivni udar kojem smo izloženi od 1999. do danas, kao da doživljava svojevrsnu kulminaciju u vreme rata u Ukrajini. Atlantistički svet želi da nam odredi ko nam je prijatelj a ko je naš neprijatelj. Atlantistički svet histerično želi da nas preumi i uveri nas da nam je saveznik, iako im je cilj oko koga se veoma agilno trude da nam amputiraju Kosovo i Metohiju, a da su države i narodi koji čuvaju naše nacionalne interese u Ujedinjenim Nacijama i šire, u stvari naši neprijatelji. Atlantistički svet želi da se odreknemo naših prijatelja i istorijskih saveznika i samom tom okolnošću da sami sebe osudimo na smrt.

Oni, o ovom danu obeležavanja pobede života nad smrću, žele da se stavimo na stranu smrti. Oni nam žele suprotnost Vaskrsu. Oni nam žele polagano mrcvarenje do naše smrti. Do naše smrti bez Kosova i Metohije, do usamljene smrti bez prijatelja sa kojima pažljivo odgajamo prijateljstvo decenijama i stolećima i bez svega onoga što smo bili i što jesmo. I u tome računaju na saveznika - na naš strah. Na strah pred njihovom podignutom palicom kojom prete da će se obrušiti na nas.

Imajući u mislima navedeno, ispričao bih Vam priču, braćo i sestre.

Ovu kratku priču sam čuo od mojih predaka, ona je verovatno nastala u vreme pre Prvog srpskog ustanka a protagonista je jedan od heroja koji su sa mojim slavnim pretkom Karađorđem poveli Srbe ka slobodi i državi. Prizor koji je video u priči inspirisao ga je da se ne plaši. Ono što je video inspirisalo ga je da po cenu života ostane ono što jeste. Ono što je video udahnulo mu je duh kosovskih junaka sa Gazimestana.

Pre mnogo vremena, lovac je čuo čudan šum u šumi. Obazrivo je tražio odakle dolazi, zastajkujući da oslušne bolno režanje i riku i zvuk kidanja grana i grmlja. Potom se sve utišalo. Lovac je iz znatiželje nastavio da traga dok nije ugledao prizor pustošenja i smrti. Vuk i jazavac su ležali mrtvi. Pored njih, ležala su još dva mrtva vuka koji su od rana u predelu vrata iskrvarili do smrti. Svuda oko njih, zemlja, drveće i trava odavali su znake velike borbe, borbe do smrti. Međutim, ono što je oduševilo lovca, bila su dva mrtva borca. Jazavac je vilicom i dalje stezao njušku vuka, tako da su ostali zauvek spojeni. Iako je vuk raskomadao jazavca, lovac je mogao da pretpostavi da manja životinja nije htela da popusti. Tako je jazavac vuku iskopao oči i naneo mu teške rane na glavi od kojih je vuk iskrvario na smrt. Lovac je otišao zadivljen hrabrošću jazavca i zarekao se da će se ugledati na njega. Jazavac, iako manji i sam, do samog kraja je ostao veran onome što je i bio.

Hristos vaskrse, braćo i sestre!

Bog živi!

Vladimir

(Espreso)