jedna žena večita inspiracija
KADA SE ZMAJ ŽENIO NOVI SAD NIJE OKA SKLOPIO 3 DANA: Doživeo je TUŽNU sudbinu, a zla kob mu je uzela ženu i decu!
Baš zbog nesreće koja ga je snašla Zmaj piše niz elegičnih pesama objavljenih pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci
Kada se ženio Jovan Jovanović Zmaj sa Evrosinijom, kojoj je tepao Ruža, tri dana Novi Sad nije oka sklopio. To se zbilo na Svetog Savu 1862. godine.
Pevalo se i igralo na glavnim ulicama, a svatovi na čelu sa starim svatom Jakovom Ignjatovićem, su za sobom vukli šerpe i lonce koji su lupali po kaldrmi, kako bi bili sigurni da baš niko ne sklopi okom.
Kao dokaz, ostao je i račun od 207 forinti, ispisan Zmajevom rukom, na kojem piše da se popilo 155 holbi (tri četvrtine litre) vina, 146 holbi piva, 60 holbi bermeta, 27 limunada, 76 kafa te je popušeno 25 kabanos i 60 običnih cigara.
Kada je Zmaj Ružu zaprosio imao je 28 godina, a Ruža samo 17. Bila je kći Pavla Ličanina, novosadskog trgovca i Pauline, rođene Duka.
Upoznao ju je dok je bdela kraj bolesničke postelje njegove sestre i zaljubio se u nju. Eufrosini Ruži Ličanin Zmaj je posvetio svoje najlepše pesme. One ljubavne, pune poleta i sreće, nažalost, zamenile su elegične note…
Zmaj je svoju zbirku pesama “Đulići” počeo pisati odmah pošto je upoznao Ružu.
Dao joj je ime po turskoj reči za ružu – gul odn. đul. Zbirku je zaokružio ljubavnim pesmama i srećnim notama kada mu se rodio prvi sin. U ovom dnevniku zaljubljenog pesnika jedna od najlepših pesama posvećenih Ruži odnosi se upravo na ime koje joj je nadenuo Zmaj.
Kaži mi, kaži, Kako da te zovem; Kaži mi, kakvo ime da ti dam, – Hoću li reći: „Diko“, ili „snago“, Ili ću „lane“, ili „moje blago“; Hoću li „dušo“, Ili „moje drago“ – Kaži mi, kakvo Ime da ti dam! Sve su to mila Imena i lepa Kojima Srbin Svome zlatu tepa; Al’ ja bih proveo Čitav jedan vek, Tražeći lepše, Dičnije i slađe, Milije ime, Što još ne ču svet, Da njim nazovem Moj rumeni cvet.
No, njihova sreća nije potrajala…
Sve je počelo sa gubitkom četvoro dece, Mirka, Tijane, Save i Juga, a zatim je 1872. od tuberkoloze umrla i njegova najveća inspiracija, supruga Ruža. Ona je sahranjena na pravoslavnom groblju, gde i danas stoji spomenik koji su joj podigli zahvalni građani, a „Ružina ulica“, koja se nalazi uz groblje je u njenu čast.
Nakon tragičnih događaja, Zmaj se sa ćerkom Smiljanom, poslednjim plodom radosti sa Ružom, seli u Futog.
“Pođem, klecnem, idem, zastajavam, šetalicu satu zadržavam… Jurim, bežim, ka očajnik kleti, zborim reči, reči bez pameti: ne sme nam umreti!”
Ovim stihovima počinje jedna od najpotresnijih pesama Jovana Jovanovića Zmaja, nastala usled porodične tragedije.
Baš zbog nesreće koja ga je snašla Zmaj piše niz elegičnih pesama objavljenih pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci. U Đulićima uveocima opevani su bolest i smrt voljene žene, kao i smrt ostalih pesnikovih milih i dragih: dece, roditelja, sestre, rođaka i prijatelja. Mnogi kritičari smatraju da su pesme “Đulića uveoka” lepše i jače po osećanju.
Pođem, klecnem, idem, zastajavam, Šetalicu satu zadržavam; Jurim, bežim, kâ očajnik kleti: Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“
Vičem Bogu: Ona je još mlada! Vičem pravdi: Ona se još nada! Anđelima: Vi joj srca znate! Vičem zemlji: Ona nije za te! Niotkuda nema mi odjeka, — Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!… Idem, stanem, kâ očajnik kleti, Opet zborim reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“
Idem, stanem, pa mi klone glava Nad kolevkom, gde nam čedo spava. Čedo s’ budi, pa me gleda nemo; Gledamo se, pa se zaplačemo; Pa i njemu, kâ očajnik kleti, Zborim reči, reči bez pameti: „Ne sme nam umreti!“
(Espreso / Opanak)