BRAK U KNEŽEVINI ZNATNO SE RAZLIKOVAO OD DANAŠNJEG: Imao je svoju Uredbu i jedna institucija je bila glavna!

U Srbiji je brak dugo bio većinski crkvena stvar, ali je knez Miloš u 19. veku promenio stvari. Iako je crkva zadržala zvaničnu jurisdikciju nad brakom, država je postavljala osnovne smernice bračne politike.

Bračni propisi se dele u dve grupe: prva grupa se odnosi na tok braka, tj. njima je regulisano sklapanje braka, uslovi za stupanje u brak, eventualni kraj braka i slično. Drugom grupom propisa pokušavalo se sprečiti zloupotrebe, kao što su prodaja devojaka, vanbračne veze, ubijanje vanbračne dece, samovoljno napuštanje braka itd. 1818. knez Miloš je izdao Uredbu o braku u 7 tačaka.

Brak je u to doba smatran ne samo privatnom stvari venčanih, već i kao stvar od značaja za čitavu zajednicu. Starešine su se trebale starati o brakovima članova zajednice. Ulogu starešine je preuzeo i knez Miloš. Miloševi činovnici su stupali u brakove samo uz njegov pristanak. Miloš je često poništavao crkvene odluke vezane za brak, pa je tako poništio crkvenu odluku po kojoj je nekom muškarcu zabranjeno da promijeni ženu jer je njegova prva žena bila „nesposobna“.

Miloš je takođe dopuštao ljudima da se žene i po 4. put, što je Crkva smatrala neprimerenim. Crkva nije imala snage da se odupre knezu. Doduše, ni Crkva nije baš uvijek bila dosledna svojim idealima, pa su tako Nikoli Lunjevici dozvolili venčanje sa puno mlađom ženom.

Miloš je zbog ovoga pobesneo, ali ne zbog same razlike u godinama, nego jer se njega nije pitalo za to venčanje. Miloš je svoje uplitanje pravdao i time da su mnoge crkvene pozicije u Srbiji još bile u rukama Grka fanariota, koji su bili na lošem glasu.

Prvi ozbiljniji pokušaji regulacije braka dolaze u vreme beogradskog mitropolita Petra. Mitropolit je 1834. izdao Uputsva o uzrocima za razvod braka, o razrešenju srodstva i o 4. braku. Ovim je trebalo da se sveštenstvu olakša rešavanje bračnih sporova.

Prva instanca u bračnim pitanjima je trebalo da bude eparhijalna konzistorija, koju su činili episkop, protosinđel i mjesni sveštenik. Ako bi neko bio nezadovoljan odlukom, imao je priliku da podnese žalbu arhikonzistoriji, koju su činili mitropolit i po sveštenik iz svake eparhije.

Na vrhu je bio sinod koji su činili mitropolit i episkopi. Građanskim zakonikom iz 1844. potvrđena je jurisdikcija Crkve nad brakom. Nakon donošenja Zakona o crkvenim vlastima 1836. knez Miloš je smanjio svoj uticaj na instituciju braka, a njegovi naslednici nisu imali toliku želju da se upliću u privatni život svojih podanika, iako je bilo izuzetaka, pogotovo među kasnijim Obrenovićima.

Položaj muža i žene nije bio isti, muž je bio u boljoj poziciji. Prema zakonima, muž je ženu mogao tužiti za neverstvo, a ona njega samo u slučaju da on ljubavnicu dovede u kuću. Mada, i tada bi muž snosio posledice samo ako bi i njegova ljubavnica bila venčana. 110. član zakonika iz 1844. jasno govori da žena mora da sluša svog muža. Interesantno je što se ponekad dešavalo da pri brakorazvodnim parnicama jedna strana prikaže svoje lične interese kao državne.

Tako je izvesni Spasoje Petković razvod tražio i opravdavao time da, ako mu se omogući razvod, može naći drugu ženu i dobiti porod koji bi mogao biti od koristi Srbiji. 1884. doneta je još jedna važna uredba kojom je dozvoljeno stupanje u brak trudnoj djevojci, pod uslovom da se vjenča za oca od djeteta. Stopa razvoda je u Srbiji bila prilično velika, na 1000 brakova 14,9. U Rusiji je recimo bila na 1000 brakova 1,8.

(Espreso / Iz zemlje i sveta)