APSOLUTNI KRALJ KORUPCIJE! ČOVEK KOJI JE UNIŠTAVAO POLITIČARE, NA KRAJU JE UMRO OD GLADI

Rimljani pozne republike oduvek su znali da imaju problem sa korupcijom, ali tome nikada nisu pridavali naročitu pažnju računajući da "tako mora". A, onda su doživeli jedno brutalno suočavanje realnošću...

Postali su vladari severne Afrike nakon totalne destrukcije Kartagine. Odnosi sa okolnim državama tog regiona varirao je od običnih političkih satelita do vazala, ako već nisu bili pod direktnom kontrolom Rima.

Međutim, postojao je jedan saveznik koji je uvek uspevao da svoju volju učini konačnom u tom delu sveta.

Numidija, država na prostoru današnjeg Alžira, bila ja vazalna država prema Rimu, polusamostalnog karaktera. Prihvatajući takav odnos, kralj Masinisa, osnivač kraljevine, uspeo je da stvori državu kojom bi vladao. Obaveze su nalagale da pruža vojnu pomoć Rimu, kad god bi oni to zatražili.

Kako se Rimljani nisu preterano štedeli saveznike, ubrzo je stigao poziv od Scipiona Emilijana, jednog od najmoćnijih ljudi tog vremena, da mu je potrebna vojna pomoć u ratu u Španiji protiv luzitanskih plemena. Kralj Masinisa je poslao u Španiju jedan ozbiljan odred vojske, na čelu sa istaknutim plemićem Jugurtom.

Plemić koji je postao kralj

U tom ratu, gde se posebno istakao prilikom opsade Numansije, Jugurta se sprijateljio sa svojim tamošnjim komandantom, Scipionom Emilijanom. Scipion je imao nadimak “Afrički” koji je dobio posle pobede nad rimskim arhineprijateljem, Kartaginom, a pobeda je bila tako definitivna da je on sam postao i neformalni gospodar severne Afrike.

Verovatno po njegovim preporukama, koje su se često mogle protumačiti kao naređenja, Masinisin sin, tadašnji kralj Micipsa je 120. godine p.n.e. usvojio je Jugurtu kao zakonitog sina. I ne bi to bilo tako čudno za jednu vladarsku porodicu, da Micipsa već nije imao dva sina – Adherbala i Hiempsala. Nije trebalo biti prorok da bi se pretpostavili problemi koji će uslediti.

Odmah nakon Micipsine smrti 118. godine p.n.e. dolazi do svađe među braćom oko prestola. U trojnom sukobu, Jugurta je ubio Hiempsala, što je dovelo i do kratkotrajnog rata, jer je Adherbal želeo da osveti brata. Kako u tome nije uspeo, jedva sačuvavši živu glavu, pobegao je u Rim, tražeći pomoć. Smatrao je da je on legitimni naslednik oca i da će Rim podržati njegove legitimne težnje.

Prevario se…

Podela zemlje

Rim je prosto obožavao ovakve situacije, jer je svađa stranih kraljeva oko nasledstva obično donosila ogromne svote novca onima koji su bivali uključeni u rešavanje takve drame. Tako je bilo i ovoga puta.

Rešenje Senata doneseno je pod pritiskom jedne grupe političara, koji su svoj stav bazirali na zlatnicima poslatim od strane Jugurte. Numidija je podeljena među braćom, te je Jugurta dobio zapadni, a Adherbal istočni deo.

Međutim, nedugo potom, Jugurta ponovo sa vojskom kreće na istočni deo, zauzevši svu teritoriju do same prestonice, Cirte. Adherbal se povukao u Cirtu, jer je očekivao da je grad zaštićen samim prisustvom velikog broja Rimljana koji su živeli u njemu. Procena mu je još jednom bila pogrešna.

Jugurtine trupe su napale i zauzele grad, a potom masakrirale veliki deo stanovništva uključujući i strance. Rim je morao vojno da reaguje, te šalje tadašnjeg konzula Lucija Kalpurniju Bestiu, sa nekoliko legija, da reši problem Jugurte. Posle nekoliko meseci u kojima do neke posebne bitke nije ni došlo, Bestia se pobedonosno vratio u Rim, tvrdeći da je naučio pameti Jugurtu nateravši ga da potpiše mir.

Nakon što je u Senatu predstavio svoj diplomatsko vojni uspeh, optužen je za primanje mita. Naime, Jugurta je podmitio Bestiu isposlovavši izuzetno povoljne uslove mira.

“Suđenje veka”

Kod Jugurte su se smenjivali smeh i zabrinutost kada je dobio zvaničan poziv iz Rima. U pozivu se Jugurti garantuje apsolutna bezbednost od strane najviših magistrata Republike, da dođe u Rim i svedoči na suđenju prokonzulu Bestiji, koji je optužen da ga je podmitio upravo sam Jugurta.

Plašio se da je u pitanju zamka, i da Rimljani na ovaj način žele da ga lukavstvom namame u Rim i ubiju. Međutim, kako je poznavao Rimljane ratujući i sa njima i protiv njih, pretpostavio je da oni ne bi skovali takav plan. Odlučio je da ode dobrovoljno, da Rimljanima ne bi palo na pamet da pošalju kakvu vojsku koja bi ga u Rim dovela silom.

Postojao je još jedan razlog zašto je Jugurta hteo da ode u Rim. Tada je, u prestonici Republike, boravio njegov rođak, Masinisa, koji je u gradu stvorio jako dobre veze. Počeo je da skuplja, ili kupuje, podršku ne bi li on bio proglašen novim kraljem Numidije. Koristeći narušen Jugurtin ugled saveznika nakon međusobnih ratova, Masinisa je postao ozbiljna pretnja. Jugurta je odlučio da se lično pobrine da ona bude uklonjena.

Dok je trajala političko pravna farsa zvana suđenje Bestiji za korupciju, što je u suštini bila politička borba među senatorima, Jugurta je plaćao i okupljao ubice, razbojnike i secikese svih vrsta, kojih u Rimu nije manjkalo. Zadatak im je bio da ubiju Masinisu. Međutim, pokušaj je otkriven, a Jugurta je pobegao iz Rima.

Odmetnuti vladar

Nakon sto je video kako funkcioniše korumpirani sistem pozne Republike, čini se da je Jugurta izgubio svako poštovanje za Rim. Kršeći odredbe mira koji je sam prvobitno želeo, počeo je da napada i pljačka teritorije pod direktnom vlašću Rimla. Bio je pun samopouzdanja, a nije se više plašio ni rimske vojske.

Znao je, ili je mislio da zna, da će na čelu rimske vojske koja bi došla da se bori protiv njega biti neki plemić u finansijskim problemima koje pokušava da reši, te da će novcem uvek moći da završi svaki problem sa Rimom koji bude imao.

Ali, nije znao da je u Republici stasala nova generacija kojoj novac nije bio prioritet broj jedan.

Rim je prvobitno poslao konzula Cecilija Metela, konzula koji je bio jedan od oni rimskih plemića koji su smatrali da su stara vremena prošla, da vlada erozija rimskih vrednosti, a da je na njemu i njegovoj slavnoj porodici da izbavi Rim iz čeljusti nemorala. Metel je bio nepotkupljiv.

Znajući da je direktan sukob sa rimskom vojskom uzaludan, a ne uspevši da Rimljane novcem odvratiti od napada, Jugurta je pribegao gerilskoj taktici. Ideja je bila da pokuša što više da odugovlači sukob, čekajući da se desi neka nedaća, koja bi rimsku vojsku odvela na neku drugu, važniju granicu.

Međutim, odugovlačenje je stvar pokrenulo u lošem pravcu po njega.

“Ponuda koja se ne odbija”

Cecilija Metela je zamenio Gaj Marije, Jugurtin stari prijatelj iz Numansije. Marije je bio novi čovek. Nije pripadao starim uglednim porodicama velikog imena, nego se svojim ličnim sposobnostima uspeo uz surovu hijerarhijsku lestvicu rimske vojske.

Na sve to, nkon uspeha u ratovima u Španiji, Marije se izuzetno obogatio, tako da novac nije bio ono o čemu je razmišljao. Vojna pobeda je za Marija bila neprocenjiva.

Veštiji vojskovođa sa većom vojskom, Gaj Marije je odneo nekoliko bitnijih pobeda, zbog čega je Jugurta sve dublje ulazio u pustinju. Želeo je da namami Rimljane na takav teren, te da ih onda, sa svojom vojskom, naviknutom na surove saharske uslove, porazi.

Marije je znao da mora da završi rat što pre, te je pribegao lukavstvu. Bohus I, kralj Mauritanije, nominalno je bio Jugurtin saveznik, a bili su i rodbinski povezani. Međutim, Rimljani su mu poslali svoje izaslanstvo sa “ponudom koja se ne odbija“ te je on, u dosluhu sa njima, pozvao Jugurtu na tajni sastanak, na kome bi se dogovorili oko zajedničke borbe protiv Rimljana.

Jugurta se pojavio na sastanku, kada je i zaroblljen od strane Marijevog legata, kome je Numidija bila prvi ratni pohod – Lucija Kornelija Sule.

Sula jeste bio rimski plemić koji bi rado svoje finansijske probleme rešio u afričkoj pustinji daleko od očiju Rima. Mađutim, novac je Suli bio tek drugi prioritet. Više od svega on je želeo slavu čoveka koji je lično zarobio kralja Jugurtu. Prizor zarobljavanja kasnije je ugravirao na prsten koji je nosio čitavog života.

Kralj u zlatnom kavezu

Zarobljeni Jugurta je u Rim stigao kao najvredniji Marijev ratni plen iz Afrike. Kada je, 104. godine p.n.e. organizovan trijumf Gaju Mariju povodom pobede u Numidiji, Jugurta je obučen u kraljevsko odelo, uređen i doteran te je, kao deo trijumfalne povorke, pronosan ulicama Rima.

Tada već milionski grad sa radoznalošću ali i oduševljenjem je reagovao na stranog kralja, zatvorenog u zlatni kavez, na kočiji koju su vukla četiri konja. Masa u transu mu je prilazila i pozdravljala ga, devojke su mu se nabacivale i bacale komade odeće na kočiju, a muškarci ga hrabrili da ostane dostojanstven i u onome što sledi.

Za Marija je kraj trijumfa predstavljala sednica Senata na kojoj je drugi put zaredom proglašen za konzula, što je bio jedan od najsmrotnosnijih udaraca Republici, od kojeg se nikada nije oporavila.

Kraj trijumfa za Jugurtu je bio dosta drugačiji.

“Najhladnije rimsko kupatilo”

Jugurta je odveden u Tulijanum, tamnicu nedaleko od Forum Romanuma. Kako Rimljani nisu poznavali zatvor kao krivičnu sankciju, ta tamnica je služila kao mesto gde su se čuvali osuđenici dok nad njima ne bi bila izvršena smrtna kazna.

Zgrada je izgledala kao kamena kocka sa jako malim vratima, koja su bila jedini ulaz i izlaz iz nje. U središtu zgrade sve što je postojalo bila je jedna velika rupa. Čuvara nije bilo, jer niko nikada nije uspeo da izađe iz jame u Tulijanumu.

Rimski istoričar Salust napisao je da je Jugurta, nakon što je uskočio u jamu, rekao: “Ovo je najhladnije rimsko kupatilo koje sam video“.

Međutim, verovatno je da ga je duhovitost napustila u narednim danima.

Dok se čitav Rim gostio na, do tada, nezapamćenoj gozbi koju je gradu pripremio Gaj Marije, Jugurta je, zatočen u zgradi koja se, ironično, nalazila u središtu te gozbe, umro od gladi nekoliko dana kasnije.

(Espreso/Istorijski zabavnik/Mladen Trbić)