KOMUNISTA KOGA SU ODRŽALI ANTIKOMUNISTI! Kako su Amerikanci stvarali TITA korak po korak (FOTO)

Na izuzetnost američkih odnosa prema Titu i Jugoslaviji prvi mi je skrenuo pažnju bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer tokom našeg prvog susreta u Drezdenu 1994.

“Da je potrajao Hladni rat, Jugoslavija se nikada ne bi raspala. Mi to ne bismo dozvolili”, rekao je Kisindžer. Od tada traje istraživanje američkog odnosa prema Jugoslaviji u svim njenim formama.

Ne može pouzdano da se kaže kada su Amerikanci prvi put saznali za Tita i došli u kontakt s njim. Izveštaji američkog ambasadora Lejna uoči državnog udara 27. marta 1941. spominju i komunističke aktivnosti, ali većina najvažnijih, iz februara, marta i početka aprila, još uvek nisu dostupni javnosti, pa još ne može pouzdano da se zna u kom stepenu su Amerikanci bili upoznati i povezani s delovanjem jugoslovenskih komunista. Jasno je, međutim, da su znali za njih i da su ih smatrali potencijalno važnom snagom.

Ima izvesnih, još nedovoljno ispitanih, informacija da su Amerikanci s Titom možda došli u kontakt još ranije, dok je tokom 1940. boravio u Selcu kraj Crikvenice. Ili još ranije, tokom Španskog građanskog rata.

Prvi intervju s Titom objavio je američki ratni reporter Volter Bernštajn u nedeljniku “Jenk” 3. juna 1944. pod naslovom “Intervju s Titom iz Jugoslavije”. U intervjuu koji kao mesto održavanja označava „partizanski Glavni štab, negde u Jugoslaviji”, na početku se opisuje Tito. “Jugoslovenski maršal Josip Broz Tito je čovek visoke inteligencije i osećajnosti, posvećen svom narodu za oslobođenje zemlje i uspostavljanje federativne i demokratske Jugoslavije. Titovo lice je lice čoveka koji poznaje sebe i svet oko sebe. Ja mogu o ovome da izvestim posle putovanja od Jadranske obale u dubinu oslobođene teritorije da bih intervjuisao Tita. Ja sam bio prvi dopisnik koji ga je intervjuisao u njegovom Glavnom štabu”, napisao je Bernštajn. Taj obimni razgovor prenela je celokupna saveznička štampa. U američkim medijima pisani su hvalospevi o Bernštajnu.

Prva jasna glorifikacija Tita bile su dve omanje knjige koje je napisao Huard Fast. Fast je bio američki pisac – komunista koji je radio u Odeljenju za ratne informacije, koje se nalazilo u okviru američke obaveštajne službe OSS, kojom je rukovodio pukovnik Vilijam Donovan. On je knjige počeo da piše još 1943, da bi ih objavio 1944. To su “The Incredible Tito: Man of the Hour” i “Tito and his people”. Sam Fast je bio izuzetna ličnost američkog komunizma. Jedini je Amerikanac koji je 1953. dobio Staljinovu nagradu za mir. Njegov sin, Džonatan Fast, bio je suprug pisca Erike Džong, proslavljene svojim emancipatorskim romanom “Strah od letenja”. Fast je umro 2003. i smatran je vodećim komunističkim piscem u Americi. Ukupan tiraž njegovih knjiga procenjen je na 20 miliona primeraka.

Titova biografija zapravo je svojevrsna idealizacija Tita i njegovog pokreta, namenjena američkoj publici, koja opisuje hrabrog, plemenitog i požrtvovanog običnog čoveka sa Balkana, koji se bori za slobodu i prava svog naroda, koji želi moderan i napredan život. Bilo je to sasvim u skladu sa Čerčilovom procenom Tita kao čoveka sličnog romantičnom heroju koji se bori za slobodu i pravdu.

Nakon Titovog raskida sa Staljinom 1948. američka slika o Titu dobila je šire i čvršće forme. Tito se prikazuje kao komunista nacionalista, koji se odupire globalnom sovjetskom komunizmu i čiji je komunizam “za unutrašnju upotrebu” i ne predstavlja nikome pretnju na međunarodnu planu – osim sovjetskom komunizmu. Kao šef Odeljenja za političko planiranje, prvi je reagovao tadašnji najveći američki diplomatski autoritet za pitanja komunizma i sovjetskog bloka Džordž Kenan. U svojim smernicama Kenan naglašava da bi, kako je sada Jugoslavija nezavisna od Sovjetskog Saveza, i vodi odvojenu, nacionalnu politiku, Sjedinjene Države trebalo da podrže Tita uprkos njegovoj komunističkoj ideologiji. Kenan snažno preporučuje Sjedinjenim Državama da diskretno i oprezno otpočnu sa ekonomskom strategijom prema Jugoslaviji, zapisujući da “karakter tog režima… ne bi trebalo da bude smetnja razvoju normalnih ekonomskih odnosa”. Po Kenanu, Jugoslavija pruža čitav novi svet mogućnosti u vođenju Hladnog rata u istočnoj Evropi.

Trumanova administracija odlučila je da počne da razlikuje Titov komunizam od onog u Sovjetskom Savezu. Zadatak da kodifikuju američki pristup Jugoslaviji dobili su Džon Paton Dejvis i njegov prijatelj Robert Džojs. Džojs je bio jedan od najiskusnijih američkih ratnih obaveštajaca, sa značajnim stažom na Balkanu i u Jugoslaviji. U svom memorandumu PPS 59 “Politika SAD prema sovjetskim satelitima u istočnoj Evropi”, koji je dovršen u leto, a 25. avgusta 1949. bio predat na odobravanje, Džojs i Dejvis su elokventno elaborirali značaj titoizma.

Papir je sugerisao da rascep u komunističkom svetu može da raste „do stepena gde će postojati dva suprotstavljena bloka u komunističkom svetu – staljinistička grupa i nekonformistička frakcija, slabo povezana ili u federaciji pod Titovim vođstvom”.

Titoizam se određuje kao “komunistički pokret koji teži uspostavljanju samostalnosti u skladu sa svojim unutrašnjim interesima i na principu jednakosti sa drugim komunističkim partijama u međunarodnim odnosima”.

Američka pomoć i podrška jednom komunističkom sistemu otvarala je čitav niz kontroverzi, koje je republikanski kongresmen Džejms Fulton formulisao ilustracijom: Zamislimo da postoje dva tigra u našem dvorištu, jedan mali, a drugi veliki, hoćemo li svakog jutra hraniti malog tigra? Ako mu se ne dopadamo ništa manje nego velikom, zar nije izvesno da ćemo za kratko vreme imati dva velika tigra umesto jednog velikog i jednog malog?

Tito ubrzo dobija podršku dve značajne grupe američke elite – novinara i intelektualaca, koji su stali na njegovu stranu koristeći pojmove kao što su nacionalizam, oslobođenje i otpor Sovjetskom Savezu. Posebno mesto među njima ima poluvekovni urednik vodećeg svetskog časopisa o spoljnoj politici Hamilton Fiš Armstrong. Armstrong je bio najvažniji oslonac Kraljevine Jugoslavije u Americi u međuratnom dobu, objavio je 1951. knjigu “Tito i Golijat”. Armstrong tvrdi da su neke od primarnih koristi koju raskol pruža Sjedinjenim Državama, vojno strateška i propagandna. On ističe da je napuštanjem moskovskog tabora, Tito uzeo od Moskve, po veličini, drugu armiju u Evropi.

Armstrong veruje da je to od koristi, jer će Evropa postati mnogo sigurnija mesto, a sve manje je verovatno da će Sovjetski Savez pokušati invaziju. Ne izostaju ni obaveštajne službe.

Tito je na paradoksalan način neokrenjen preživeo i najveću američku unutrašnju čistku od levičara i komunista koju je vodio senator Džozef Makarti. Čovek koji je bio ogorčeni i strasni neprijatelj svakog komunizma, pomogao je jugoslovenskim komunistima da se obračunavaju sa staljinizmom, tako što je u Jugoslaviju poslao dvojicu stručnjaka za borbu protiv komunističke propagande! Makartijev pomoćnik, koji je za ovo bio zadužen, Ričard Nikson, kada kasnije postane američki predsednik, neće zaboraviti vreme saradnje s početka Hladnog rata. Tito tako postaje komunista koga održavaju antikomunisti.

Titov specijalni izaslanik Vladimir Velebit krajem 1950. i početkom 1951. uspešno će političku podršku pretvoriti u vojnu pomoć. Načelnik jugoslovenskog Generalštaba Koča Popović boravio je u višenedeljnoj, tajnoj poseti SAD.

(Espreso)