ŠTA SE DOGODI KADA SE PRIRODA I SLIKARSTVO SRETNU OČI U OČI? Stanojević inspiraciju pronašao u porodičnom voćnjaku

Šta se dogodi kada se priroda i slikarstvo sretnu oči u oči? Kakve boje bira umetnik kome su prirodni procesi najveća inspiracija i koji platno najradije postavlja na zemlju iz koje je ponikao? U okviru današnje Ekolucije predstavljamo vam priču o čoveku koji je svrhu svoje umetnosti posle čitavog radnog veka u svetskim prestonicama našao u voćnjaku iznad porodične kuće. Akademski slikar i profesor na Fakultetu savremenih umetnosti Đorđe Stanojević otkriva nam kako je i zašto odlučio da inspiraciju potraži tamo gde ima svo vreme ovog sveta – u prirodi.

- Jednom su me stvarno pitali ko sam ja, ja sam rekao da sam šljiva. Zato što nosim sve karakteristike tog voća, svu istoriju svog kraja, strukturu. To je najtačniji moj identitet. Probao sam da radim u rezidencijama i sve što sam uradio sam bacio. Zato što je to bilo prilagođavanje drugim kulturama. Moj rad mora da nastane iz mog razloga, vezan sam za svoju zemlju i tako niče moje slikarstvo. Ono je autentično i originalno - kaže Stanojević.

Danas je taj voćnjak iznad porodicne kuce u rodnom selu Osečina kod Valjeva oličenje njegovog rada.

Pre nego što nastane slika, nijedno platno, objašnjava umetnik, nije prazno.

- Na njemu se desava zivot sam po sebi. Izuzetno je važno da vi ne dizajnirate sliku i oblikujete na osnovu dosadašnjih znanja već da budete prisutni u sadašnjosti. Kada dođem na tu frekvenciju da budem sad i ovde, onda pripremam materijal - kaže Đorđe.

Zato je odnos umetnika koji slika napolju prema platnu potpuno drugačiji od onog koji to radi u četiri zida. I boja i energija, dodaje Stanojević, nose posebnu energiju.

Osim sto upoznaje prirodu, slikanjem, kaze umetnik, uči da zagrli ono što mu je dala.

Bilo da je posvećen stvaranju ili vreme provodi na Fakultetu savremenih umetnosti gde se trudi da stečena znanja i iskustva prenese na studente, Đorđu je kako kaže, važno da dan započne tišinom. To je, objašnjava, pravi način da se uđe u dijalog sa prirodom.

Osim drvene oaze u kojoj pronalazi mir i koja je u isto vreme i atelje, u dvorištu porodične kuće mesto su pronasli i vajati koje je Stanojevic zajedno sa ocem prilagodio njihovim potrebama. Oni su tu da podsete da je naša stara arhitektura baš po meri coveka.

Prisećajući se jednog razgovora sa cerkom, Đorđe objašnjava koliko je jaka veza izmedju čoveka, prirode i umetnosti.

- Jednom mi je moja ćerka objasnila šta je umetnost, tad je imala 7 godina. Rekla je da umetnost ne znači, već zrači. Tako da umetnost treba kao sve na ovom svetu da zrači - ispričao je Đorđe.

Pre nego što krene da stvara, ispred umetnika mora da postoji zvezdano nebo. Za neke je to strpljenje puza koji korača svojim putem, strpljenje trave koja raste ili biljaka koje cvetaju, a za neke večnost.

(Espreso / Kurir)