SLUŠAJ, MI NISMO KOLONIJA, MI SMO SLOBODNA ZEMLJA: Ove reči Titovog heroja najbolje oslikavaju razliku maršalovog i Vučićevog režima!

Vučićev režim balansira između Rusije i Zapada, a mnogi ga (sa pravom) optužuju da "savija leđa" i prema jednim i drugima. Tako je sadašnja premijerka, Ana Brnabić, nosila "na noge" zapisnik sa svog intervjua američkoj agenciji Blumberg pravo u rusku ambasadu, kako bi se opravdala zbog izjave da bi Srbija "između EU i Rusije, birala EU".

Odlomak iz memoara Svetozara Vukmanovića Tempa, narodnog heroja, najbolje je opisao kako se Titov režim, koji je bio poštovan svuda u svetu, nikada nije bojao stranih sila, i svoje građane i njihovo dostojanstvo uvek stavljao na prvo mesto.

Pročitajte:

"Bio sam na odmoru u vojnom odmaralištu u Miločeru. U ljetovalište smo primili prvaka beogradske opere Nikolu Cvejića - Vladina sa ženom jer nijesu dobili sobu u hotelu „Avala" u Budvi iako su blagovremeno izvršili rezervaciju. Pošli su za Beograd četiri dana prije mene jer je Cvejić imao angažmane u operi. Pitao sam ih da li su obezbijedili avionske karte i upozorio ih da je velika gužva. Odgovorili su da su sve uredili.

Moje iznenađenje je bilo utoliko veće kada sam ih vidio na aerodromu u Titogradu. Bili su očajni: imali su karte, ali nijesu mogli dobiti mjesto u avionu. Požalili su mi se da u avion primaju ljude bez karata i molili su da intervenišem.

Pozvao sam komandanta aerodroma, inače kapetana naše armije (aerodromi su još bili pod upravom vojnih vlasti).

- Drug Cvejić i njegova supruga čekaju već četiri dana . . . ne mogu putovati iako su obezbijedili avionske karte - oštro sam rekao kapetanu. - U isto vrijeme neki građani ulaze u avion bez karata! Zar to nije protekcija? Kako ste to dozvolili?

Kapetan se nije zbunio; vidjelo se da jedva čeka takvo pitanje:

- Druže Tempo, ne odlučujemo mi ko se prima u avion! To čini sovjetski pilot… on prima putnike po svom nahođenju . . . evo, i sada su u avionu neke žene bez karata … ukrcale su se u Skadru, imaju karte do Titograda, a pilot im dozvoljava da lete do Beograda...

Nijesam sačekao da mi kapetan objasni stvari do kraja, nego sam krenuo prema pilotu. Nastojao sam da budem miran i da mu na lijep način objasnim kako se tako ne može postupati.

- Druže, vi primate putnike bez karata, dok oni koji ih imaju moraju da čekaju. Narod na to veoma loše gleda … to je protekcija! A mi smo vodili borbu, pored ostalog, i protiv protekcije. Zato vas molim da više tako ne radite …

- To je moja stvar i biće onako kako ja hoću - odmjerio me je pilot od glave do pete; smatrao je da ima pravo da se izdire na „civila" koji se usudio da stavlja primjedbe.

Time je ulje bilo doliveno na vatru! Dotle sam se jedva uzdržavao. Kada sam vidio da se ponaša kao da je gospodar u našoj zemlji, nijesam više mogao vladati sobom, već sam viknuo:

- Slušaj ti, nijesmo mi kolonija! Mi smo nezavisna, slobodna zemlja . . .

Pilot je pocrvenio i takođe viknuo:

- Ti si reakcionarni element!

Krv mi je jurnula u glavu . . . Gledali smo se oči u oči. Došlo mi je da ga udarim pesnicom po licu. Ipak sam se uzdržao. Poslije kratkotrajnog kolebanja odgovorio sam dosta smireno:

- Neka sam reakcionar... Ali zahtijevam da svi putnici bez karata odmah napuste avion. Kako sam bio u civilnom odijelu, pilot, izgleda, nije shvatio situaciju, nego je odbrusio:

- Niko neće napustiti avion! Ovde ja naređujem!

- To ćemo tek da vidimo - prijeteći sam rekao i naredio komandantu aerodroma: - Pozovite organe bezbjednosti!

Okrenuo sam leđa pilotu. Bio sam vidno uzbuđen. Oko mene se odmah okupila veća grupa građana. Svi su me molili da ne popustim jer im se „Rus" na glavu popeo. To me je učvrstilo u uvjerenju da moram biti dosljedan. Sačekao sam organe bezbjednosti i naredio da blokiraju avion, da spriječe polijetanje dok ja ne izdam dozvolu.

Pošto je izvršio naređenje, oficir me je zapitao:

- Druže Tempo, da li da hapsimo pilota?

- Ne, za sada ne treba nikoga hapsiti - odgovorio sam odlučno.

Pilot je tek poslije pola sata popustio i naredio da svi putnici bez karte napuste avion. Tako smo se ukrcali svi koji smo imali karte.

Na beogradskom aerodromu već je čekalo nekoliko službenika sovjetske ambasade. Kad sam izlazio iz aviona, pilot im je nešto objašnjavao i pokazivao rukom na mene.

Htio sam da odmah sve saopštim Titu; stoga sam otišao u Zagreb, gdje se on tada nalazio. Zatekao sam ga u društvu sa Rankovićem. Sav uzbuđen, ispričao sam šta mi se dogodilo.

- Ko je vlast u našoj zemlji... mi ili oni? - završio sam svoju ispovijest.

Začudo, oni su bili mirni. Tito se čak nasmijao, ali je odobrio moj postupak i naredio da organi Ministarstva odbrane ulože protest sovjetskoj ambasadi zbog takvog odnosa sovjetskih ljudi prema jugoslovenskom generalu i putnicima.

Ranković je, sa njemu svojstvenim, gotovo neprimjetnim osmijehom, na kraju rekao:

- Dobro je što nisi udario pilota, ali si pogrešio što nisi poslušao organe bezbednosti i uhapsio ga . . . treba ponekad i njih poslušati.

Sovjetska ambasada je u odgovoru na naš protest tvrdila da pilot nije znao o kome se radi. No, mi smo podvukli da nije u pitanju odnos prema jednom čovjeku, pa makar se radilo i o rukovodiocu, već odnos prema jugoslovenskim građanima, konačno, prema našim vlastima"

(Espreso.co.rs)