SAHRANILA SAM 8 LJUDI U JEDNOM DANU! A svi su me pljuvali, ni krivu, ni dužnu!

"Crna sreda odnela 12 života!"

"Crna subota u Srbiji: petoro poginulo"

Ovakvi naslovi ispunjavali su jučerašnju dnevnu štampu. Ulazim u bus, pospana, proklinjem trenutak kad sam se probudila i posao na koji idem. Muž i žena, stariji bračni par, sedi ispred mene. Čitaju novine. Muž čita naslov, žena negoduje.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

- Ne mogu to da slušam. Kako mogu da pišu o tuđoj nesreći. Lešinari. Ko još može da likuje tuđoj nesreći? - govori ona.

Sedim iza njih. Verovatno im izgledam kao srednjoškolka, a ne kao novinar koji ima iskustva na takvim terenima. Delujem im možda kao devojčica koja nikad nije imala problem veći od odabira sjaja za usne. Ni ne sanjaju da sam više puta videla leš u crnoj kesi nego što sam ikad u životu imala ruževa.

Upijam njihov razgovor. Želim da viknem "Gospođo, nemojte tako, vi ne znate kako je njima!", a da pod tim ne mislim na ubijene, već na one koji su tu kad se već sve završi - policija, forenzičari, hitna pomoć koja tu osim konstatovanja smrti posla nema i - novinarske ekipe, iliti gospoda lešinari.

Nikome od navedenih nije teško kao porodici stradalih, da se razumemo. Sledeći na tapetu su policajci koja vide krvava, izmasakrirana tela, hitna pomoć koja mora da konstatuje smrt, i oni koji tela moraju da spakuju i odnesu obducentima. Svi oni pod budnim su okom nas lešinara.

Kakve sve ovo veze ima sa crnom sredom koja je odnela 12 života i sa razgovorom jednog bračnog para u gradskom prevozu? Nema. Ali - deža vu. Vraćam se u 17. maj prošle godine. Uveliko sam radila na rubrici crne hronike jednog dnevnog lista. Mislila sam da sam na smrt oguglala. Ispijala sam kafu, i onako ljudski se molila da se ništa ne dogodi, ali ne da ne bih išla na teren. Želela sam miran dan u kom niko neće stradati. Nisam ni slutila kako će taj dan izgledati.