BILI SMO U ZABRANJENOJ ZEMLJI ZA OSOBE SA INVALIDITETOM: A nismo mrdnuli iz Beograda! (VIDEO)

Beograd je prelep grad. Lep je za sve nas koji možemo njime slobodno da se krećemo. Čini se da su svi u gradu zdravi, a da bolesnih gotovo - nema. Ipak, naš grad kao takav krije tešku istinu. Tešku, najtežu za one koji ne mogu samostalno da se kreću.

OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!

Naš grad nije ni nalik Parizu, Rimu i drugim uređenim metropolama. Osobe sa invaliditetom koje žive u Srbiji na ulicu gotovo da ni ne izlaze. Razlog tome su to što im je već otežano kretanje po gradu - potpuno onemogućeno. Oni ne mogu da uđu u prodavnice, apoteke, gradski prevoz jer na većini mesta nema rampi za teško pokretne osobe.

Seli smo u invalidska kolica i pokušali da se krećemo po gradu - shvatili smo da je to nemoguće. Evo kako je to izgledalo:

Dok nešto ne osetite na svojoj koži, ne znate kako je. Sat vremena u invalidskim kolicima za nekoga ko stalno juri, trči žuri je, slobodno mogu reći - pakao.

Sela sam u invalidska kolica, koja je gurala koleginica Jelena. Prepreke su nas snašle već na početku. Neprilagođen ivičnjak je bio prvi. Rampe nema, pa se Jelena pomučila da me podigne na trotoar.

Ništa bolja situacija nije na zatekla ni ispred crkve svetog Marka. Prilaz crkvi je nemoguć jer je pretvoren u parking za vozače i taksiste, a na trotoar je nemoguće popeti se jer on izgleda ovako:

Osobe sa invaliditetom imaju prava kao i svi mi. Kako kaže pravilnik, oni imaju prava kao i svi mi. Ipak, kako izađu na ulicu shvataju da je to samo mrtvo slovo na papiru. Prepreke su svuda.

Uskraćeno im je ono osnovno. Ne mogu, faktički, ni po hleb i mleko. Marketi su im potpuno neprilagođeni. Pokušale smo da uđemo u jedan. Jelena je ljubazno prišla i pitala prodavačicu "Kako da uđemo, ona je u kolicima"? Odgovor me je povredio. Tada sam shvatila kako je korisnicima invalidskih kolica. Prodavačica je rekla: "Nikako!"

Kako je došla jesen, temperature napolju su pale. Bila je hladno pa smo put morali da skratimo autobusom. Sve bi to bilo lako da rampa u GSP-u funkcioniše.

Vozač autobusa imao je dobru volju ali je rampa bila zaglavljena. Imali smo tu sreću da smo kod ljudi probudili empatiju, pa su nam pomogli da uđemo u autobus. U suprotnom - išli bi peške.

Logično, pitali smo GSP zbog čega rampe u autobusima ne funkcionišu.