u senci
Tata mi je u zatvoru, mama na Kosovu, u BG su me doveli u kombiju: Potresne priče dece s ulice (VIDEO)
Jeste li čuli za decu ulice? Jeste li danas videli neke od njih? Mi smo ih posetili, u jedinom domu koji imaju - prihvatilištu.
Ispružena ruka. Nije stara, ali je od rada i hladnoće - ogrubela. Dečija je. Ne možete da je ne primetite.
OK, znate da Espreso ima aplikaciju. Niste znali da je od danas još bolja!
Tuga je još veća kad iznad male ispružene ruke, koja moli za neki dinar vidite oči. Plivaju u moru tuge.
Da, to su ona dečica koju viđate svakog dana tamo gde im nije mesto - na ulici. Tamo spavaju, tamo žive, prose, peru šoferšajbne.
Izgledaju kao deca, ali ipak to nisu.
Svako od njih je odrastao čovek zarobljen u telu deteta. Mali ljudi kojima se život umesto igre i smeha svodi samo na puko preživljavanje i borbu za goli život.
Ono što im nedostaje više od igre verovatno je toplina roditeljskog doma, kojeg su od malih nogu lišeni. Ipak, srećni su oni klinci koji dođu u Prihvatilište, jer im se tamo detinjstvo ponovo vraća.
Žuta zgrada u Bulevaru oslobođenja njihovo je utočište.
Tu se druže, ponovo smeju. Tu imaju toplinu doma, ljude koji brinu o njima i što je najbitnije - pune stomake.
Njihove priče slamaju srca. Preživeli su ono što nisu mnogi odrasli ljudi. Ovo su njihove potresne ispovesti, ali i pitanje koje godinama čeka svoj odgovor: Šta možemo da uradimo da se ta deca sklone sa ulice?
