21. JANUARA 2015. PREGAZIO ME JE KOLIMA I UNIŠTIO MI ŽIVOT: Cela Srbija je plakala zbog Milice (20), a šta joj je život namenio danas? (FOTO)

- Uništena mi je prošlost. Uništena mi je budućnost. Sve o čemu sam maštala, sve je palo u vodu onog dana kad sam doživela nesreću, kad je taj pijani vozač odlučio da sedne za volan i umalo nas ubije!

Ovako za Espreso svoju ispovest počinje Milica Spirić (20) koju je 21. januara 2015. godine kolima udario Danilo Vukovljak (57) u Skopljanskoj ulici u Surčinu. O slučaju poznatijem kao "Kantrimen 2" ili "Surčinski kantrimen" koji je podigao na noge celu Srbiju te 2015. godine pisali su svi mediji, a lice ove devojčice je bilo na svim naslovnicama, dok je ona punih 25 dana ležala u komi. Čovek koji je udario kolima nju i drugaricu Saru Marjanović pobegao je s lica mesta. Ostavio je dve zgažene devojčice, jednu na ivici života.

Miličini snovi su te naočigled obične večeri, srušeni do temelja.

Kroz život se, do kobnog dana, borila kao lav.

Bubrežni bolesnik od rođenja, devojčica koja je doživela kliničku smrt sa 6,5 meseci života mučila se kroz celo detinjstvo. Dok su njeni vršnjaci izlazili, igrali se, ona je pre kontrolnog išla u bolnicu na terapiju, pa na kontrolni, pa se vraćala nazad u okrilje bolnice.

I taman kad je njeno zdravstveno stanje počelo da se popravlja, jedan pijani vozač je sve to srušio. Te noći kolima je, bez svetala i pod destvom alkohola udario kolima nju i drugaricu Saru. Milica je bez svesti i sa teškim povredama tad prebačena u Zemunsku bolnicu, gde je još jednom, iznova, počela - borbu za život.

Mlada devojka koja je skoro mesec dana bila u komi, i danas, više od dve i po godine posle nesreće, ima posledice.

Pred njom je bila blistava karijera. Želela je da bude lekar, da pomaže onima kojima je pomoć potrebna. Sada je radno nesposobna, a

psiholozi i psihijatri ne preporučuju studije jer bi je one - dokrajčile.

Milica je za Espreso ovog puta ispričala ceo niz razočarenja koja je doživela nakon nesreće, kao i razlog zbog kojih je njen život izgubio smisao.

- Najteže mi je pala očeva smrt. Htela sam da se ubijem. Pet meseci nakon moje nesreće on je umro od kancera pluća. Bolest je prebrzo napredovala, spasa mu nije bilo. Ne prestajem da krivim sebe za njegovu smrt, ali ni čoveka koji nas je udario.

- Da te večeri nisam šetala sa društvom, ili da nas on nije pijan udario kolima, možda bi moj tata na vreme otkrio od čega boluje. Možda bi se izlečio, možda bi danas bio živ. Kad sam saznala da je bolestan pokušala sam da se ubijem. Htela sam da presečem sebi vene jer sam mislila da mu se to dešava zbog mene. Kad je umro s tim nisam mogla da se pomirim, a bes je u meni samo tinjao. Jednom sam se u naletu besa udarala njegovom slikom po glavi i lomila stvari po kući - priča Milica, i dodaje da joj je nesreća najviše posledica ostavila baš na - psihičkoj bazi.

- Od posledica nesreće smanjen mi je prag tolerancije na frustracije, povremeno ne mogu da kontrolišem bes, ili što bi se reklo pobesnim "za čas". Skoro sam imala napad besa, sve sam pobacala po kući jer sam se malo iznervirala - priča Milica i dodaje da se ni fizički nije oporavila u potpunosti, a da joj u daljem oporavku lekari nisu pomogli ni malo.

Razočarenja su išla jedno za drugim, a vera u državu, zakon i pravdu potpuno su nestali.

- Kod lekara ne mogu da idem, zakazali su mi neurologa sledeće godine u decembru, a ja sam bila 4. septembra kod njih da mi zakažu.

- Na kontrolu bi trebalo da idem češće od godinu dana, jer mi je neurolog dao da pijem "eftil", lek za epi napade. Napade nisam imala, ali su mi dali preventivno. Trebalo je da mi se na sledećoj kontroli taj lek ukine, jer ga pijem već dve godine. Ipak, kako mi je kontrola zakazana tek za decembar 2018. godine, znala sam da ne mogu da čekam. Oni bi me pustili da se trujem još godinu i dva meseca tako jakim lekom da nismo našli vezu u Domu zdravlja Zemun u Surčinu.

Lekari su se veoma brzo vratili u njen život i postali deo njene svakodnevnice.

- Postoji lista lekara kod kojih moram da idem, jer moram na procenu radne sposobnosti. Piše i da moram da idem na fizikalnu terapiju zbog noge koja je polomljena u udesu, što mi uopšte nisu dali.

Procena radne sposobnosti, uprkos skeneru koji je uredan kaže jedno - za rad, ali i dalje školovanje nije sposobna.

- Ne smem da podižem teško, ne hodam pravilno, zanosim se kad se umorim. Kad se iznerviram ili hodam brzo počnem da se gušim. Ni jednom mi nisu snimili pluća od kome, iako sam tada 25 dana bila na veštačkim plućima. Ni uput za skener ne bih dobila da nismo išli preko veze, iako sam bila u komi 25 dana zbog hematomu na mozgu - priča Milica. Na njenu priču nadovezuje se brižna majka koja kaže da će životariti i snalaziti se kao do sada dok je ona živa, ali šta kad nje više ne bude?

- Daj bože da me posluži zdravlje, da budem uz nju još 20 godina. Ali, šta posle? Kakva je budućnost pred njom, kad joj ne daju da studira, a većinu poslova ni ne može da radi. Ima dva brata, ali... njen život je u tom trenutku, zbog tog čoveka koji ju je udario - prekinut.

- Ne može na fakultet jer bi ili poludela ili pala u depresiju, pa još jednom pokušala samoubistvo. Psiholozi i psihijatri jednostavno nisu za to. Iako je završila srednju mediicnsku i planirala Medicinski fakultet to se ne preporučuje jer se ne zna kako bi se zbog svog smanjenog praga tolerancije ponašala prema pacijentima.

- Njen život je uništen. Cela budućnost je nestala... - kaže njena majka, dok u mezimicu gleda očiju punih suza, i podseća kako su joj lekari rekli da treba da bude srećna što je Milica - uopšte živa.

- Od 100 osoba kojima se desi ovakva nesreća, preživi samo petoro, a od tih petoro troje izgledaju tako kako ona izgleda - kaže Milicina mama, na šta razočarana i besna, Milica kaže:

- Za moj život su se borili kad je bila "frka". Lekari u Zemunskoj bolnici su mi spasili život, borili su se za mene. Bila sam 25 dana u komi, ali čim moje stane više nije bilo kritično, prekinuta je briga o mom zdravstvenom stanju.

- Svakog dana živim sa sećam na period posle nesreće, koja je moj život pretvorila u pakao. To je ionako jedino što znam, jer se prethodnih 18 godina života uopšte ne sećam.

Milica ne traži mnogo. Jedino što želi jeste da čovek koji je udario kolima, a nikad joj nije postavio ni pitanje "kako si?" odgovara za to što je učinio. Želi da to bude za nauk svima onima koji samo pomisle da pod dejstvom alkohola sednu za volan. Svima onima, koji u sekundi mogu srušiti snove - onako kako su srušeni njeni.

Podsetimo, Danilo Vukovljak svojom „seat ibicom“ teško povredio Milicu Spirić i njenu drugaricu Saru. On je pobegao s lica mesta, ostavivši dve pregažene devojčice. Kasnije se nagodio sa sudom. Vukovljak je priznao krivicu u zamenu za 14 meseci zatvora i 10 meseci zabrane upravljanja motornim vozilom.

Iz ugla autora:

Milica je jednostavno devojka koju - ne možete da zaboravite. Te 2015. godine radila sam na rubrici crne hronike jednog dnevnog lista. "Kantrimen 2" bio je priča, naočigled kao i sve druge. Trajao je danima, skoro duže od mesec dana.

Sećam se dana kad sam ulazila krišom u posetu Milici, dok je još bila u komi. Sećam se majčinih suza, očevog stresa.

Sećam se njenog osmeha kad se probudila iz kome i rekla mi: "Želim da budem lekar, želim da spašavam onako kako su mene spasili".

Mislila sam, tada, kad mi je Mica to rekla - da je kraj. Da je ovo jedna priča sa srećnim krajem, kakvih je na mojoj rubrici tada bilo - baš malo. Zato je Mica posebna.

Verovala sam da će njen život krenuti iznova, ali ni slutila nisam da je to samo jedna borba za život.