KSENIJA, SRPSKA NOVINARKA O KOJOJ JE BRUJAO SVET: U Tadićevoj Srbiji za mene nije bilo mesta, u Španiji sam radila za premijera!

Srpska novinarka Ksenija Pavlović dospela je u žižu javnosti kada je prekršila pravila Bele kuće jer je na konferenciji za novinare, koristila aplikaciju Periskop i uživo na internetu emitovala zvučni snimak brifinga portparolke Sare Sanders, iako je to zabranjeno!

Američki mediji su ovo označili "aktom pobune", a mi smo sa njom popričali na temu medija, slobode u medijima i izazovima ove profesije kako u Srbiji, tako i u Americi, gde živi i radi.

Napravili ste revoluciju medju medijima u SAD. Kakve posledice očekujete zbog svog čina?

Nisam vidila nikakvu štetu u direktnom audio prenosu brifinga kroz društvene mreže, budući da smo svejedno dobijali prepis tih brifinga i da on nije sadržao nikakve tajne ili poverljive informacije. Audio striming putem društvenih medija je najiskreniji i nepristrasan način da se javnosti da pristup Beloj Kući i dopustiti joj da čuju direktno od Pres Sekretara uključujuči i naša pitanja. Moj potez je otvorio jako važan diskurs koji kao globalno društvo treba da imamo, i to se najbolje može videti ne samo kroz pisanja američkih medija poput Vašington posta, Hafington posta već i intrevjua koje sam dala za CBS, britanski Independent i Novu Evropu sa sedištem u Briselu.

Da li su Vas kontaktirali iz Bele kuće zbog audio snimka?

Ne. Ni u jednom trenutku, niko me nije kontaktirao. Moja akreditacija je netaknuta.

Kako se u Americi, i da li se, izveštava o stanju u Srbiji?

Nisam uopšte sigurna da postoji tržište i potražnja u Americi za izveštavanjem iz Srbije, američko društvo je preokupirano vestima u vezi Tramp administracije. U Americi se ne izveštava u udarnim vestima o Srbiji, poseta Aleksandra Vučića recimo nije bila propraćena, sastanak između srpskog lidera i Majka Pensa je bio zatvoren za članove pres kora Bele Kuće i dežurni pul novinara toga dana nije imao pristup tom sastanku, osim standardnog updejta koji smo dobili na kraju dana o temama o kojima se tokom sastanka razgovaralo.

Što se Srbije u američkim medijima tiče jako je teško da se ona stavi na medijsku agendu, medijski prioriteti su trenutno teme koje se tiču Tramp administracije, Rusije, severne Koreje. Nisam sigurna da američki građani imaju uvid u stanje u Srbiji, ali pravo da vam kažem ni sama ne bih znala da kažem šta je stanje u Srbiji.

Politika Srbije nije dovoljno vidljiva na međunarodnom planu, možda je ta politika jasnije vidljiva iz vizure Evrope, ali iz ugla Amerike, mi ovde nemamo jasnu sliku i dovoljno infomracija šta je međunardna politika Srbije. Što se unutrašnje politike Amerike tiče, mediji ovde imaju pune ruke posla da izveštavaju o Trampu. U pitanju je toliko puno vesti koje stižu iz minuta u minut, iz sata u sat da je potreban čitav jedan novinski desk od minium četri novinara da samo te vesti pokrivaju tokom celog dana.

Što se samog osnivanja moje nezavisne publikacije tiče The Pavlovic Today, na to sam se odlučila u toku američkih predsedničkih izbora kada sam videla da su mediji jako polarizovani i želela sam da oformim platformu koja će se baviti analizom i kritikom utemeljenom u znanju. Takođe kroz svoja predavanja na Jejlu videla sam koliko mladi žele da budu uključeni u konverzaciju, i odlučila sam da mladim ljudima širom sveta dam prostor da pišu o gorućim temama u sekciji "Naked Opinion", jer verujem u mlade, i mislim da moramo da ih slušamo jer su ne samo nosioci budućnosti, već i zaštitnici progresivne današnjice.

Govoril ste o lošem stanju u medijima i diktaturi za vreme Slobodana Miloševića. Da li ste čuli kako danas mnogi upoređuju cenzuru sa tadašnjom?

Za vreme Slobodana Miloševića, novinari su gubili živote, policija je upadala i zatvarala Studio B i nezavisne medije. To se u Srbiji odavno ne dešava. Moram da priznam da nisam upućena u dešavanja na srpskoj medijskoj sceni jer živim i radim u Americi i moja energija je usmerena na moju publikaciju The Pavlovic Today, praćenje Trampa i globalne politike.

Novinari u Srbiji koji rade u politiičkim redakcijama su najmerodavniji da ocene da li postoji cenzura medija ili ne. Ako postoji, treba da je razotkriju i da joj se suprotstave. Cenzura uvek počinje od pojedinca, da li je spreman da je prihvati ili ne, i ta odgovornost najviše počiva na glavnom i odgovornom uredniku medija jer on diktira ton za celu redakciju novinara. Takođe, javlja se i pitanje auto-cenzure, i to je po meni mnogo kompleksnije pitanje, jer je u pitanju suptilniji vid cenzure. Ako vam nije dozvoljeno da kritikujete političke ideje i programe, ako na bilo koji način oklevate da to učinite, ako vaša kritička reč može da proizvede posledice po vašu egzistenciju ili fizičku sigurnost, o tome onda novinar treba otvoreno da razgovara sa urednikom novine. Ako i pored toga novinar ne može da kritikuje, ako se i pored toga jave pritisci, moj savet tom novinaru bi bio da promeni redakciju, da sve dokumentuje, i da te slučajeve prijavi udruženju novinara, nekoj od svetskih organizacija i ambasadama razvijenih zemalja.

O slobodi medija u Srbiji

Ni u jednoj zemlji mediji nisu PR servis političara, već postoje da bi štitili javni interes i pravo građana da znaju šta političari rade u njihovo ime. Tako da nije pitanje da li postoji sloboda medija, već, koji je stepen te slobode medija na skali od 0 do 10 i da li je on zadovoljavajući? Samo novinari koji rade u Srbiji mogu da daju odgovor na to pitanje, ja taj odgovor ne mogu da dam jer ne radim u srpskim medijima.

Kada ste napustili Srbiju? Razmilsljate li o povratku?

U Ameriku sam došla 2012 godine na Jejl Univerzitet. Pre toga sam živela u Španiji, u Madridu, i pre toga u Londonu, gde sam i magistrirala evropsku politiku na London School of Economics and Political Science.

Na London School of Economics sam izučavala ceo jedan semestar samo jednu knjigu Džona Stujarta Mila, njegove ideje o slobodi, i to pod jedinim od najvećih mislilaca današnjice, filozofa Džon Greja. Imala sam sreću da budem poslednja generacija na LSE kojoj je predavao pred odlazak u penziju. Tu su se moja ubeđenja u koncept slobode, i postulate društva koje je Mil postavio dodatno zacementirala. Ja verujem u slobodu, i ne pristajem na cenzuru ni pod kakvim uslovima. Na kraju to je i odbrana ideala za koju se moja generacija borila bez ikakve novčane naknade, mi nismo bili plaćeni za to, građani koji su se borili za slobodu to su radili iz ubeđenja, a kasnije smo saznali da su se mnogi obogatili i bili ozbiljno plaćeni što smatram jednom velikom prevarom srpskih građana.

Nakon magistrature na LSE, institucije koja može da se pohvali sa 18 Nobelovaca u oblasti ekonomije, politike i literature, imala sam želju i nameru da se vratim u Srbiju ali ni u Srbiji Borisa Tadića za mene nije bilo mesta. Kao magistar u tom trenutku jedne od najprestižnijih institucija na svetu, u Beogradu nisam mogla da nađem posao. Javljala sam se svima, od Borisa Tadića do Đelica, svim tim velikim “oslobodiocima” koji su govorili na sav glas kako veruju i ulažu u mlade ali istina je da niko od njih nije smatrao da treba da ima nekoga ko je ozbiljno obrazovan, stručan i nezavistan, ključna reč nezavistan.

To je bio preloman trenutak za mene da donesem odluku da odem u Španiju na jedan od naprestižnijih instituta za društvene nauke Huan Marč, a poseban trenutak svoje lične pobede sam doživela kada sam napravila studiju o tome kako španci glasaju na evropskim izborima za tink tenk tadašnjeg premijera Španije, Zapatera. U Srbiji nisam mogla da nađem posao, ali sam zato bila angažovana da izradim studiju za tink tenk Premijera Španije , i ovo napominjem da bi se čula istina o razlogu odliva mozgova iz Srbije: mi smo svi oterani iz svoje zemlje.

Jejl Univerzitet je došao kao prirodan progres i korak u mom radu, i jako sam ponosna što sam imala priliku da me je Amerika prepoznala i omogućila da postanem deo ove progresivne akademske institucije. Jejl je jako mala mreža umova, ali jako uticajna i puna resursa. Mnogi me pitaju za tajna društva i ona zaista postoje, svako tajno društvo ima svoju zgradu na kampusu i to nije nikakva tajna. Najpoznatije društvo je Kosti i Lobanje u kome su članovi bivši Američki predsednici , a moje najomiljenije je The Scroll and Key. Jejl je završilo nekoliko američkih predsednika i zaista, kvalitet obrazovanja koje Jejl nudi, ta sinergija ideja, intelekta i vrednosti, je neprocenjiva. Na Jejlu sam formirala velika prijateljstva i svi mi možemo jedne druge da pozovemo u bilo kom trenutku, da se posavetujemo, da netvorkujemo, jednostavno, imamo svi jedan bond koji delimo i koji je neraskidiv a utemeljen je u progresivnim idejama i velikom radu koji stoji iz svih nas.

Ja sam takođe bila i Hertogov felov na Kolumbiji u Njujorku, gde sam provela jedan semestar, tako da sam imala i to iskustvo. Iza mene stoje decenije teškog rada, i žao mi je što Srbija nikada nije želela da iskoristi moja znanja, kontakte i jako značajne resurse koje imam.

Da li ćete ponovo prkositi Beloj kući i izveštavati uprkos zabrani?

Brifinzi u Beloj Kući su uvek bili javni i mogli da se direktno prenose kroz audio i video zapis. Od 29 juna oni su bili ugašeni za direktan prenos. Moj čin direktnog audio prenosa sa Brifinga, Vašington Post je ocenio kao jako značajan, i ono što se dogodilo je da je on odjeknuo širom sveta i doživeo ne samo ogromu podršku mojih kolega iz najuglednijih medija, već pre svega američke javnosti. Američki građani su poslali jako važnu i jasnu poruku kako žele da budu informisani i jasno rekli da žele da budu uključeni u konverzanciju i direktno čuju od svojih lidera. U ponedeljak, 24 jula, objavljeno je da se brifinizi ponovo vrše u direktnom prenosu. Ja verujem u demokratske ideje otvorenog društa, i transparentost. To je univerzalan kredo novinarske profesije. Kada bi Bela Kuća zatvorila dnevne briginge za javnost, šta bi onda moglo da spreči bilo koje druge režime da to isto urade?

(Espreso.co.rs)