Zoran Milivojević O UBISTVU ISPRED CENTRA ZA SOCIJALNI RAD: Kad kažemo "MONSTRUM", skidamo odgovornost sa sistema!(VIDEO)

Psihoterapeut Zoran Milivojević, koji je poslednjih dana u žiži javnosti zbog kolumne "Medejina osveta" u kojoj je dao svoj komentar na stravičan zločin koji se desio ispred Centra za socijalni rad u Rakovici, u kojem je Marko Nikolić ubio svoju suprugu Maju Đorđević i četvorogodišnjeg sina, u intervjuu za "Espreso" ispričao je zašto je njegova kolumna izazvala najstrašnije osude javnosti, komentarisao dve rečenice iz kolumne koje su često navođene kao najproblematičnije, i šta je njima zapravo hteo da kaže...

Milivojević je prokomentarisao i veliku pompu koja se digla zbog kolumne izvesnog forenzičkog psihijatra dr Petra Veličkovića koja je takođe objavljena u "Politici", i navode da iza imena dr Veličkovića zapravo stoji on.

U video intervjuu nedelje pogledajte Milivojevićevo mišljenje o prebacivanju krivice na centre za socijalni rad i da li je bilo eventualnih propusta u njihovom radu, kako se bori sa svakodnevnim napadima, što na društvenim mrežema, što u medijima, da li je ijednog trenutka pomislio da nije u pravu i da u njemu zapravo nema dovoljno empatije za žrtve stravičnih zločina, šta bi poručio onima koji ga nazivaju "estradni psiholog", šta je tačno završio od škole...

Kolumna izvesnog forenzičkog psihijatra dr Petra Veličkovića koja je objavljena u "Politici" izazvala je veliku pompu kako zbog pogrešne slike, slike nemačkog glumca, kako zbog toga što o tom psihijatru ne može ništa da se nađe na internetu. Onda su se pojavile priče da ste vi napisali taj tekst. Koji je vaš komentar, da li ste vi izvesni dr Petar Veličković?

- Ono što je na neki način obeležje mog javnog delovanja to je da ja vrlo jasno i glasno kažem ono što mislim, i ne vidim što bih ja upućivao bilo kakve poruke iza nekog pseudonima. To je deo hajke protiv mene koja se, pošto ja pišem kolumne za "Politiku" sada širi i na "Politiku", kako ona objavljuje lažne vesti... Ne znam iz koje je to kuhinje došlo, i da li zaista postoji takav gospodin, ali mi to samo ukazuje na stepen onih igara koje se igraju kada je ova tema u pitanju.

A kako je to prošlo urednički kolegijum "Politike", kako je objavljen taj tekst, a da nije proveren?

- Da, to mi je potpuno nepoznato, jer ja ne radim u "Politici" i ne znam proceduru.

Zašto je vaša kolumna "Medejina osveta" izazvala je nastrašnije osude javnosti?

- Pa, prvo se ne bih složio sa vašom kvalifikacijom da je izazvala najstrašnije osude javnosti, jer meni se čini da je velika većina to razumela onako kako je to napisano. Ali, postoji jedan značajan broj ljudi koji to nije razumeo, a jedan onih koji to nisu želeli da razumeju, jer u tome vide neke ideološke poruke, i koji u tom stampedu negativnih komentara nisu razumeli, a onda vidim da imaju različito razumevanje onoga što se desilo, pa se to što sam ja napisao ne uklapa u to. A onda su vrlo brzo prešli na diskvalifikaciju mene kao ličnosti, čak je jedna devojka na društvenim mrežama napisala da je spalila moju knjigu. To je trenutak kada su ljudi uzbuđeni i onim što se desilo, i kada traže neku apsolutnu osudu, i nisu spremni da čuju objašnjenje, nego objašnjenje razumeju kao opravdanje, što je potpuno pogrešno.

Dve rečenice su u kolumni su često navođene kao najproblematičnije, i to "Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila" i "To su drame porodičnih raspada u kojima jedan roditelj „trujući odnos” emotivno otuđuje dete od drugog, u kojima se pored pravnih vode pravi psihološki ratovi i u kojima se obe strane trude da izmanipulišu sistem". Možete li da pojasnite gledaocima šta ste zapravo hteli ovim da kažete?

- Meni nisu problematične. Recimo, u drugoj rečenici ja govorim o onim situacijama u kojima su porodične drame, jer puno takvih drama ja poznajem iz druge ruke, jer razgovaram sa njima, neko ko je uključen, muž, žena i onda vidim koliko se ta eskalacija međusobne mržnje pretvara u dramu, i koliko je ta neka želja da se ne bude gubitnik u toj nekoj interakciji u stvari kontraproduktivna za sve uključene, a najviše za decu. Tako da ne mogu da zamere toj rečenici ništa.

A prvoj?

- A u prvoj rečenici mi zameraju to što sam rekao da ljudi treba da poštuju odlike suda. E, sad pazite, ako ne poštujemo odlike suda gde smo? Ako ja nisam zadovoljan presudom oko međe između mene i komšije, pa ne prihvatam odluku suda koji je rekao da međa treba da se pomeri pola metra na moju stranu, nego i dalje prkosim, izazivam i očekujem kako će taj komšija da mi dođe na vrata sa sekirom. Ako ne verujemo u institucije onda mi nemamo državu, ako nemamo državu onda ljudi uzimaju pravdu u svoje ruke i onda postaje neko bezakonje koje onda eskalira, ko je jači, luđi, on na neki način ide dalje u svemu tome, i može da dovede do ovih tragedija.

A, kada se osvrnete konkretno na ovaj slučaj, s obzirom da se radilo o problematičnoj osobi, koja je već prijavljivana za nasilje može da se razume zašto se majka plašila za svoje dete. Kako to komentarišete?

- Ljudi koji nemaju kontakta sa ljudima koji su emocionalno nestabilni ne razumeju. Oni misle da ako je neko lud, da bi uradio to i ovako i onako. E, sad ako je to tačno, šta će nam onda uopšte zakon u borbi protiv nasilja, šta će nam socijalni rad, sudovi? Moje polazište je sasvim drugačije, a to je da u nekoj situaciji kada država počinje da se bavi porodičnim nasiljem, i kada najviši političari daju izjave na tu temu, onda se stvara, po meni jedna opasna iluzija, da sistem, samo da je bolje uređen bi mogao da zaštiti svaku ženu od nasilja. Ja u to ne verujem, jer se i u najuređenijim zemljama dešavaju ovakve stvari. E, sad, ja polazim obrnuto, od ubice, jer ono što prethodi svakom ubistvu je neko vrlo snažno osećanje mržnje, koje je do tog stepena izgrađeno da onaj koji ubija misli da je drugi toliko zao da ne zaslužuje da živi. Kada odmotamo film unazad, i dođemo na onaj početak kada se dvoje ljudi zaljubljuje, odlučuje na zajednički život, dete, i onda se pitamo šta se desilo dalje. Ono što se meni ne uklapa u tu sliku u ovom konkretnom slučaju, je to što ta žena pet puta bila kažnjena od strane suda, i bila je dužna da plati skoro pet hiljada evra, što je u Srbiji ogroman novac. To znači da je sud pokušao da zaštiti prava Marka Nikolića, u konkretnom tom segmentu, ali da je ona to godinu dana odbijala, godinu dana on nije video dete, i da su tek posle toga uspeli nekako da ih približe, i da on viđa dete na način na koji je to opisano. Ja verujem da se sistemu, raznim segmentima sistema može mnogo toga zameriti, i da se sigurno radi o nekoj nedovoljnoj koordinaciji između određenih faktora, ali ne verujem da su eksperti iz klinike "Laza Lazarević" mogli toliko da pogreše da je on neki užasni psihopata, toliko užasni da ne treba da viđa dete, i da su ljudi iz Centra za socijalni rad mogli toliko da pogreše u njegovoj proceni. Onoliko koliko sam upoznat, a možda i grešim, njihove procene su se razlikovale u nekim nijansama, tipa u koliko sati on može da viđa dete...ali, svi su se slagali da treba da viđa dete. Ono što našim ljudima nije jasno to je da ne postoje takva rešenja, "on je psihopata i njega treba preventivno u zatvor da on to ne ni uradio". Tako nešto ne postoji, to nije moguće u pravnoj državi. Ili, on je psihopata pa je zato bolestan, pa zato na psihijatriju dok se ne izleči. Prisilno lečenje nije moguće, dok ljudi ne urade nešto protiv sebe ili protiv drugih, itd. Time što se cela stvar svodi na "taj čovek je monstrum, taj čovek je psihopata, i da bi to uradio i ovako i onako, onda se u stvari skida odgovornost sa sistema i sa širih društveno - ekonomskih uslova, koji u stvari doprinose da bude tako izražen taj problem ubijenih žena.

Da, ali kako biste vi onda stručno nazvali Marka Nikolića?

- Ja ne znam, zato što bih morao da ga pregledam, da razgovaram sa njim. Ali ono što je za mene dovoljno objašnjenje, zato je ta kolumna tako i napisana, je da je to jedna bezumna pomamna mržnja. On je toliko mrzeo tu ženu, da je bio spreman da ubije dete, i onda da ubije nju sa saznanjem da je njeno dete mrtvo, i kao da je poruka, eto, nisi ti mene pobedila. Zato je moja osnovna poruka ženama, jer ja smatram da iz ovakvih situacija može nešto da se nauči kako se ne bi ponavljale, bez obzira što zameraju bivšim partnerima nešto, da treba da imaju jednu poziciju distance i korektnosti i ne smeju da ugrožavaju njegova prava, jer mu time daju opravdanje da on počne da mrzi, da vuče kontrapoteze i da se pravi ta spirala nasilja. Ako je čovek emocionalno nestabilan, tek onda ne treba ići na silu, direktno, terati inat, nego treba postupati mudrije i na neki način balansirati. To ne znači da mu treba ugađati, ali ne treba pojačavati mržnju i ne treba mu davati taj neki doživljaj da su njegova prava, u ovom slučaju prema odluci suda bila ugrožena, jer to onda doliva ulje na vatru.

(Milka Radović)