Ispovest lečenog narkomana: Đavo ulazi u mene kad god probam da se skinem s droge! (FOTO)

"Celog života imam problem sa zavisnošću. Takođe, oduvek sam voleo da kradem. Jedno zlo uvek vodi drugom. Dokolica je ono što upropaštava čoveka. Kada čovek nema posao, đavo mu ga nađe", priča 38-godišnji muškarac iz Knina, koji se od bolesti zavisnosti leči u specijalnoj bolnici za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj. Ispovest narkomanke iz Zagreba: Rodila sam sina i drogirala se još više. Živeli smo kao klošari! Njegova priča seže do ranog detinjstva i zapostavljanja koje je tada trpeo. Sećanje na oca je, zapravo, sećanje na batine koje je redovno dobijao. Bežeći od njih, upao je u drugu zamku - ulica i dokolica napravile su od njega ono što je danas - lečeni zavisnik. - Sa pet godina sam već babi krao novac iz tašne. Otac me je šišao na ćelavo i svakog dana, za svaki nestašluk - tukao. Kada sam imao 11 godina preselili smo se u Beograd. Nisam se uklopio, deca su me zezala. - Išao sam u školu, a uveče sa ocem prodavao devize. Kada ne zaradim dovoljno na pijaci - dobijao sam batine. Tada, kada sam imao život kakav sam imao, u Beogradu su se pojavili poker aparati. Slobodno mogu da kažem da sam bio njihova prva žrtva. - Novca sam imao jer sam radio sa devizama. Dešavalo se da sa sobom nosim ranac pun novca. Mnogo sam se kockao - i to dok ne izgubim. Ako i dobijem, to sam zakopavao kod Hrama Svetog Save ili iza kuće. Šta god da sam radio, znao sam, bilo to nešto krupnije ili sitnije - dobiću batine! - Počeo sam da pijem u sedmom razredu. Pio sam viski da bi ispao mangup pred devojčicama. Sa 14 godina sam prvi put video ljude koji se drogiraju. Sa 18 sam počeo da uzimam kokain i heroin, a pre toga sam uzimao samo travu. - Dokolica je to što uništi čoveka. Oduvek sam bio protiv narkomanije - tukao sam one koji se drogiraju. I tako mi je jednog dana dunulo, napio sam se i rekao sam drugaru da nam nabavi kokain. Međutim, on je uzeo heroin... sve to da bih ispao šmeker... - Prvi susret sa drogom bio je grozan - povraćao sam i mnogo sam se uplašio. Međutim, posle tri meseca uzeo sam ponovo. Posle toga sam počeo da uzimam sve češće... - U Drajzerovu sam došao na nagovor roditelja. Kući sam dolazio drogiran i stondiran, a oni su mislili da sam pijan. Tek kada su čuli sa strane, shvatili su da sam doboko zagrizao u drogu. - Prvo nisam ni hteo da se lečim - nisam hteo sebi da priznam da imam problem. Tek kada sam zaglavio u zatvoru, gde sam se susreo sa prvom krizom, shvatio sam koliko sam u problemu. Bolovi u kostima, povraćanje, proliv, nemir, suicidne ideje - sve je to u glavi kada se na suvo skidaš u samici. Strašno je. - Nekoliko puta sam overavao, bio sam skoro mrtav čovek - nisam umeo da se doziram kada sam pijan. Sada sam čist već više od pet godina. Niko ne zna koliko je teško "skinuti" se, a to je moguće samo uz podršku porodice - priča naš sagovornik i dodaje da, kada već zagazite u takav svet - više nemate kontakt sa normalnim ljudima. - Kada uđete u takve stvari - tu nema dobrih ljudi. Sve su to ljudi sa one strane zakona. Imao sam sreću što sam iz Jerkovića i što sam se družio sa mnogo moćnim ljudima iz podzemlja. Tukao sam se i dobijao batine, pištolj mi je prislanjan na slepoočnicu. Imao sam dva puta - da umrem ili da živim. Izabrao sam život! (Suzana Trajković)