"SREĆA PROTKANA VELOM TAMNIH BOJA": Na Dan Republike pitali smo mlade ŠTA su im STARIJI govorili o Jugoslaviji

Da smo i dalje deo Jugoslavije, danas bi se slavio Dan Republike.

Naime, tokom samog Drugog svetskog rata 29. novembra 1943. godine na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, AVNOJ je konstituisan u zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije.

Takođe, uspostavljen je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije, a izbegličkoj vladi i kralju Petru II Кarađorđeviću zabranjen je povratak u zemlju do završetka rata.

Potom, 29. novembar 1945. godine zvanično je proglašena FNRJ (Federativna Narodna Republika Jugoslavija), što je označilo konačan kraj monarhističkog uređenja u Jugoslaviji.

Od 1945. godine do 2003. godine 29. novembar se obeležavao kao Dan Republike.

No, nestankom Jugoslavije tokom devedesetih, bledelo je i sećanje na Dan Republike. Danas, čini se bledi sećanje i na Jugoslaviju, iako se kroz mejnstrim i pop kulturu održava "jugonostalgičnost".

Mladi se naravno ne sećaju Jugoslavije u punom smislu te reči, ali sećaju se reči svojih roditelja o zemlji koje više nema.

Bila jednom jedna zemlja...

Poput junaka u filmu Podzemlje koji godinama žive po narativu koji u (filmskoj) stvarnosti ne postoji, tako i mladi u Srbiji danas zaključuju o Jugoslaviji samo po pričama svojih najbližih o tom "prošlom vremenu".

Ovako su im stari govorili:

*u nastavku iznosimo reči čitateljki i čitatelja Espresa

Dunja (30):

"Moji su mi uvek pričali da se mnogo bolje i lepše živelo i da su bili u mogućnosti mnogo više da putuju, nego mi danas. Međutim, kažu da je Juga bila ipak, veštačka tvorevina, za koju se znalo da je na staklenim nogama koje će kad - tad, pući."

Vera (28):

"Osim revolucionarkog roka, probijanja hipi kulture i drugih umetničkih uticaja sa Zapada koji su često bili cenzurisani u drugim socijalističkim državama, moji su uvek isticali besplatno obrazovanje, besplatno zdravstvo, socijalističko samoupravljanje, više mogućnosti za putovanje kao nešto dobro u Jugoslaviji.

No, uvek su kritikovali takozvanu "crvenu buržuaziju", kao i nepotizam i opresiju koji se gaje u svakom sistemu."

Marina (27):

"Koliko je Jugoslavija u mojoj užoj porodici bila čest pojam, možda najbolje ilustruje činjenica da sam "Pionirsku zakletvu" znala napamet sa četiri godine.

Jugoslaviju pamtim po maminom stalnom isticanju toga da se "u ono vreme" mnogo bolje živelo i po tome što je baba, koja je radila u fabrici drveta, morala da ima crvenu knjižicu da bi zadržala radno mesto.

Jugoslaviju pamtim i po tatinim žalom za radničkim sportskim igrama, omladinskim radnim akcijama, vojnim rokom i po hipnotisanom gledanju filma "Tito i ja", po 467. put, kada god bi se reprizirao na TV-u.

I da, pamtim je po tatinom puštanju suze na prve taktove pesme Zabranjenog pušenja "Dan Republike", jer je i stari popio malo i "sjeća se ratnih vremena"."

Tamara (30):

"Moji su pričali kako je industrija u to vreme bila jaka, da su postajali sindikati preko kojih se radnik borio za svoja prava i da je svako izvojevao svoju bitku. Takođe, da se lepse zivelo i stalno se putovalo.

Ali, napomenuli su mi i da je sloboda govora o političkim temama bila ograničena, tako na primer niko nije smeo da priča viceve o Titu."

Dragan (30):

"Pozitivne stvari koje sam čuo o Jugoslaviji mahom su od dede koji je isticao da su radnici imali dobre plate, da su uvek mogli da priušte letovanje i da se nisu "zlopatili" kao danas.

S druge strane, negativno o Jugoslaviji mogao sam da čujem od svog oca koji je isticao prikriveni nacionalizam. Naime, izjašnjavajući se kao Srbin često je nailazio na negodovanje okoline, dok drugi narodi Jugoslavije, kao i narodi koji su dolazili u Jugoslaviju, nisu imali poseban problem u javnom prostoru kada je u pitanju njihova nacionalnost ili poreklo."

Anđela (26):

"U svakom razgovoru sa roditeljima, ili bakom i dekom mešala su se dva osećanja kada se pomene život u Jugoslaviji. Neki njihovi stavovi su me navodili na to da pomislim da im je sve bilo dostupno, da su živeli miran život i imali za sve što im je potrebno. Dok se drugi totalno kose sa njima, koliko god da je bilo lepo uvek je postojala neka ćutnja, ako da se oseti neka nesigurnost u njhovom glasu dok pričaju. Dosta stvari je bilo zabranjeno, tačno si znao šta smeš, a šta ne smeš i niko se nije usudio da to krši.

Iz ove perspektive sada ne znam tačno koje je moje mišljenje o tom režimu u kom su oni odrastali, opisala bih ga kao neka sreća protkana velom tamnih boja.

Možda mi je najjači utisak ostavila priča o Sletovima koji su održavani svake godine, moja majka o njima uvek priča sa ushićenjem malog deteta koje je učestvovalo u njima, a to je za nju bio veliki doživljaj."

Bonus video:

(Espreso)