NE CVETAJU OVDE RUŽE! Isplivala mračna tajna gastarbajtera u Nemačkoj: Nemam šta da jedem, spavam na ulici!

KO SVE ŽELI NEZAVISNOST U EVROPI? Katalonija pokrenula lavinu, NE PIŠE NAM SE DOBRO! (MAPA)

Nisu sve iseljeničke priče bajne. Ponekad planovi o boljem životu u iseljeništvu padnu kao kule od karata. Jedna Hrvatica na privremenom radu u Nemačkoj trenutno živi u začaranom krugu kredita, dugova i nemaštine. Želela je da ostane anonimna, a sada moli za pomoć savetom šta i kako da učini. Ovo je njena priča.

"U Nemačkoj sam godinu i po. Sve je išlo svojim tokom; radila sam sve i svašta za tu platu, koja mi je bila sigurnost za moju decu koja su u Hrvatskoj. Kada sam postala kreditno sposobna, digla sam kredit koji bi pokrio ono što je zaduženo u Hrvatskoj, iz vremena kada sam radila mesecima bez plate. Svi koji su to prošli znaju o čemu govorim; deca, škola, računi, karte, ostalo da ne nabrajam.

Moji problemi počinju kada sam pre pet meseci promenila posao. Radni dan mi je do tada trajao od 6 ujutro do uveče, kako koji dan, ali pre 20 sati se nije završavao. Između smena pauza od sat ili dva (ali to nije pauza kao svugde nego drugi posao jer firma tako zahteva), bez ijednog slobodnog dana ili, ne daj Bože, vikenda. Došla sam u fazu da spavam sedeći, a posao je bio takav da sam morala biti koncentrisana maksimalno. Nekada sam uspela da skuvam onu supu iz kesice i to ako sam imala snage nakon posla. Pretežno gladna, nenaspavana, slomljena i psihički i fizički, to sam trpela do unazad pet meseci kada sam dala otkaz.

Tu kreću moje muke.

Bivša firma je poslala dopis da će mi uplatiti platu koja, naravno, nikada nije legla na moj račun niti mi je vratila moju diplomu. Ali ja sam u roku od pet dana počela da radim u drugoj firmi. I sada je trebalo raditi dva meseca bez evra. Stan u kojem sam bila do pre mesec dana redovno sam plaćala dok su i moja primanja bila redovna, da bi vlasnik stana nakon saznanja da sam dala otkaz u toj firmi rekao da moram napolje ili da će da mi povisi kiriju, jer je znao da izlaza nemam. Na to sam i pristala. Kirija treba da se plati, kući u Hrvatsku treba poslati, kredit čeka, karta za S-bahn… O hrani nema ni govora, a moje plate, koju sam krvavo i pošteno zaradila, nema.

Šta sada, kako dalje?

Nova firma, novi ljudi, kako objasniti situaciju? Nova sam, tek došla, nezgodno i jadno. Dok se nije desilo da sam jednu noć spavala na ulici. Gazda je promenio bravu na vratima jer čeka svoj novac. Pokušala sam da mu objasnim, ali nije išlo. Dala sam mu poslednjih 300 evra koje sam štedela za decu da dođu kod mene za praznike, na šta mi je on samo otključao stan i pustio me unutra, a sutra kada se vratim da mu donesem ostatak, inače ne mogu da uđem.

Stigla sam na posao, porazgovarala s jednom od koleginica, koja mi je prva dala novac za stan. Obavestila sam firmu o situaciji i kompanija mi je narednog dana uplatila akontaciju. Nemam reči za njih. Nisu morali. Ko sam ja? Tek sam došla, kako znaju kakva sam, koje su moje namere? Kapa dole do poda. Znači, taj mesec sam rešila. Kako dalje? Već sam s platom u dugu. Treba raditi još toliko da bih dobila normalnu platu.

Došao je i sledeći mesec, ista priča. Stan, deca, kredit, moje potrebe nisu ni u planu. Na posao se mora, za kartu se nema, gazda dolazi u neko doba noći: lupa, zvoni na vrata, hoće svoj novac. Ja u stan ne dolazim četiri dana. Spavam na ulici, ne mogu više da podnesem pritisak njegovog urlanja. Sramota me ljudi koji slušaju. Požalim se u firmi nakon što su videli da sam iscrpljena, drugi kolega mi pruži novac za stan. Plakala sam kao dete. Ljudi niti me znaju, niti poznaju.

I tako, evo pet meseci u krug. Naravno, tu su se desile i četiri kazne za S-Bahn. Sada sam na ivici snaga. Tražila sam danas u banci da uzmem veći kredit, pokrijem ovaj što imam i da od ostatka kredita vratim tim ljudima njihovo i platim kazne. Ne može – jedan mesec sam kasnila s plaćanjem, kada mi bivša firma nije isplatila platu.

Ne mogu više te ljude da pogledam u oči od srama, a šlepaju me već punih pet meseci. Znam da će biti svakakvih komentara. Ali zapitajte se ovo: koliko ovakvih priča ima? Koliko nas je ovde bez porodice, bez ikoga, samo da našoj deci bude bolje? A mi svojim radom zaslužimo da živimo kao psi na ulici…"

(Espreso.co.rs / Izvor: kurir.rs)