HRVATSKI KONOBAR OPISAO TURISTE IZ RAZNIH ZEMALJA: Umrećete od smeha šta je o kome rekao!

Ulepšaće vam dan: Mala Japanka ima džinovskog prijatelja i 80.000 fanova! (FOTO)

Status splitskog part-time konobara u kom je opisao goste različitih nacija s kojima se susreo u svom poslu, na Fejsbuku je postao totalni hit. Napominje Jozo kako je status "Napojničke agonije u tri čina" pisan za uži krug Fesjbuk prijatelja, pa je i jezik tome prilagođen, ali mi ga prenosimo u celosti:

NAPOJNIČKE AGONIJE U 3 ČINA

Vođen blagom nadrkanošću i umorom, evo već četvrtu godinu kao part-time konobar u potrazi za dodatnom lovom, delim s vama moji prijatelji tuge i boli jednog smrtnika u ugostiteljstvu, jer mi se čini da će mi biti lakše ako od svega napravim sprdnju, iako je to daleko od sprdnje, ali eto...ako bar nekog nasmejem ili možda eventualno nekog potencijalnog budućeg konobara edukujem o manirima gostiju koji ga čekaju, onda možda od svega ispadne i nešto dobro.

Već duže vreme hrabren iskustvom prethodnih sezona, i težinom ove, razmišljam da napravim malu ličnu rekapitulaciju iliti ga presek profila gostiju koji dolaze da uživaju u čarima ‚‚Lijepe naše", kvasiti svoja jajca u našem divnom Jadranu, slikati se na plamencima za profile po Instagramu, uživati u našoj spizi i mom superugodnoprofesionalnom odnosu kad navrate kod mene kao najdraži mi gosti.

Iako sam u životu vođen mišlju da je generalizovanje popriličan zajeb, i nikako nisam zagovornik istoga, evo nakon nekoliko godina fušarenja u ugostiteljstvu ne mogu da i sam ne primetime da zaista postoje poveznice prema kojem se određena vrsta nacije ponaša po točno određenim pravilima, uz povremene izuzetke (Bog im da zdravlja i sreće gde god da su), ali takvi su slučajevi toliko izolovani i usamljeni da se može nabrojati na prste ruke i slobodno ih mogu svrstati u skupinu zajedno s velebitskom degenijom i sredozemnom medvedicom, znači teški endemi.

Jednostavno od tolike količine različitih ljudi, rasa i nacija postaneš jebeni psiholog, a da ni sam nisi svestan toga. Nakon prvih sekundi dijaloga u 80% slučajeva pogađam s kim to veče imam posla i u kojem smeru će se događaji odvijati. Da ne bi bilo zabune, ova lestvica i presek su moj lični doživljaj svakog od gostiju i napisan je bez ikakve namere da uvredi ikoga, ali ako se neko nađe i uvređen, Bože moj...zabole me tuki. Sami su si krivi.

Znači lista je moj lični osvrt i niko se ne mora s njom slagati, a koncipirana je na način da krećem od najblažih odnosno u mom slučaju najboljih gostiju pa sve do prvog mesta na kojem caruju oni gosti koje ne bi poželeo ni na inauguraciji Vojislava Šešelja za predsednika Srbije.

Zvezde vodilje u odabiru kriterijuma bile su mi odnos prema osoblju, u ovom slučaju naspram mene, opšti utisak, te zadnji, ali ne i najmanje važan činilac, napojnica / manča.

Zdravoseljačkim rečnikom na zadnjem mestu su najbolji, a na prvom najgori gosti koji po mom skromnom mišljenju kroče nogom u Kroaciju i koje kad vidim svaki put malo povratim sebi u usta jer znam šta me čeka i u kojem smeru priča ide, ali jbg što bi raja rekla, pos`o je pos`o, sa svim svojim vrlinama i manama...raditi se mora i u radu je spas, bla bla bla. Pa da krenemo....

USA / SAD

U mom slučaju nemam ja tu šta reći osim, ‚‚God bless America". Kao nacija jesu kreteni, ali prema konobaru pošteni. Ponekad možda malo glasni i forsiraju srčanost i stalno pitaju za striptiz barove, ali mene mojih 10-15 % manče uredno čeka. Naravno, govorim o gostima od 30-te pa nadalje, a ova mlađa EDM bagra koja dolazi na Ultru je nevredna spomena i njih uopšte neću komentarisati, spašava ih to što su ovi stariji Amerikanci dobri gosti inače bi ih instalirao na vrh ove moje liste brzinom svetlosti i ne bi ih Gospa Sinjska makla s prvog mesta, tako da sve u svemu kad se sve zbroji debila ima, ali u globalu s njima kao gostima sam zadovoljan.

NEMAČKA / AUSTRIJA

Lično, u ovo malo staža koje sam skupio u svom konobarskom radnom veku, na moju žalost i nesreću nisam imao toliko prilike da mi uletaju gosti s tog područja, ali ovo malo i što ih je bilo...uredni. Hladni i strogo profesionalni, ali korektni. Koliko im daš, toliko ćeš i dobiti. Nema tu puno priče. Dobro veče, izvol`te..šprehezni dojč, najn, bitte. Sve po ps-u. Ako si svojim šarmom dopro do njihovih robotskih srca, manča ti ne gine. Ponekad čak ne traže ni da budeš simpatičan. Bitno da sve dobiju na vreme, jer svaki minut kašnjenja sjebaje im dalju koncepciju godišnjeg odmora koji je isprogramiran do u sekundu.

UK

Pijani i bledi, s naglaskom na pijani. Večno u čoporima i to muškim, po gradu se mogu prepoznati po glupim havajskim košuljama kad obično slave momačke večeri jer kao to je nešto nikad viđeno i toliko originalno da ni sami jadni ne shvataju da su radi toga već postali toliko prepoznatljivi da ih uopšte ne treba pitati odakle dolaze. ...Ako dođu u vreme dok još akohol nije proradio, a to je retko i nikada, onda su vrhunski. Manča uredna i dobra. Ali ako alkoholne pare počnu biti zvezde vodilje, e bato onda si najebo. Deru se i viču, terorišu čitav objekt s vikom i onih glupim engleskim humorom, tlače sve oko sebe, zaborave na manču. Moliš Boga da ti da snage da izdržiš i ne uzmeš tacnu i opizdiš prvoga po glavi, makar i po cenu otkaza. Posle ih vidiš kako pojedinačno pijani ko sipe bauljaju gradom u potrazi za apartmanom.

RUSIJA

U njihovom slučaju osećaji su mi podijeljeni. 50-50. Ako dođe dobar Rus od kog moderni kapitalizam nije napravio instant bogataša onda su to uredni i dobri gosti. Dobra spiza, dobra boca vina, on zadovoljan-ja zadovoljan, manča varira, ali je bude uvek i uvek je korektna. Može biti dobra i bolja, ali je tu. Spasiba, smešak i adio. Ali, ako ti dođe neki seljak s trinaestočlanom familijom do šestog kolina, jetrvom, snahom i badžom, e onda uzalud vam trud svirači. Za kurac sve i čitavo veče. Odeš malo u wc, pustiš suzu, udahneš duboko i stisneš zube, odradiš to junački jer znaš da ti sledi dvosatno guženje na suvo, ali jbg i to je deo posla.

ŠVEDSKA / FINSKA / DANSKA / NORVEŠKA

Ne znam šta se njima događa zadnjih par godina, ali ovo su mi pre bili jedni od dražih gostiju koji svakom godinom tonu sve dublje na mojoj ličnoj listi simpatičnosti. Još uvek se tu zna naći dragih ili divnih ljudi ali sve mi se čini da je seljaštvo i čobanizam napokon našlo puta i do njih. Večno znojni i crveni još uvek hladni u srcu kao veštičja sisa, ponekad drski i zahtevni, ali još uvek korektni gosti koji znaju da cene ukoliko im posvetiš malo svoga vremena i pažnje te isto tako tu pažnju i nagraditi.

ČEŠKA / POLJSKA / MAĐARSKA / RUMUNIJA

Oni su tu zaista onako reda radi stavljeni. Čisto da prepolove listu. Nema takvih puno po restoranima...paštete i salame ih preko dana valjda toliko zakuse da nema potrebe za večerom. A i ovo malo njih što dođe uvek rado i sa smeškom poslužim jer uvek u sebi nekako pomislim, pa Bože dragi možda ću već sutra u crnoj hronici čitati o jednom od njih kako su ga izgorenog i dehidriranog od Sunca pronašli usred Bračkog kanala da jadan dezorjentisano pluta u potrazi za kopnom. Kad znaš da je čoveku to možda poslednji obrok pred avanturu života nekako ti lakše padne činjenica što takvi za manču ne znaju. Pojedi sinko, idi i neka ti je mirno more.

ITALIJA

Ovo pišem u vreme kad je njihov veličanstveni ‚‚ferragosto pred vratima", i slobodno vam mogu reći da me već lagano boli drob kad se setim šta me čeka. Cigani, izvoljevanja, traženje popusta na svaki račun koji dobiju, prepucavanje na lošem engleskom ako ga uopšte i znaju, i naravno manča koja je kod Italijana ‚‚science fiction". S Italijanima kreće početak kraja ove moje liste. Dno i fundeć.

ŠPANIJA

Dok još nisam počeo konobarisati uvek bi slušao priče kako su Italijani cigani i najgori gosti koji postoje, ali verujte mi prijatelji ima ih i gorih. Zovu se Španci. I Francuzi. O ovim drugima malo kasnije. A o Špancima...ništa dobro. Italijani su za njih Amerikanci. Iza njih ostaje pustoš. Tu trava više ne raste. Kao da je uragan Katrina proharala stolom za kojim su sedeli. Plaćanje u kovancima i to lipama. Do u kunu. Manča je njima apstraktan pojam. Bože oslobodi i ne uvedi.

FRANCUSKA

Zahvaljujući njima čir na želucu za kojeg sam mislio da mi je prošao, ponovo se aktivirao. Radi Francuza sam počeo da mrzim ljude uopšteno. Nisam ih ni pre nešto voleo, ali otkad upoznah goste Francuze lično, slobodno vam mogu reći da ‚‚croissanti" u moja usta više neće. Engleski znaju, ali ga ne žele pričati. Očekuju od tebe da razumeš onaj njihov preserans od jezika, i onda kad im odgovoriš da eto ne pričaš francuski, u očima im vidiš da bi te najradije stavili u top pa te uz zvuke marseljeze ispalili u tri pičke materine da te njihove oči više ne vide i uši ne čuju. Al ne mogu im suditi jer osećaji su uzajamni i obostrani, samo što bi u mom slučaju uz desnu ruku na grudima svirala Lepa naša. Po pitanju manče su dno napojničkog sveta, i onaj konobar kojem Francuzi ostave više od 10 kn manče obično nadoda još 740 kn pa kupi janje i počasti ekipu od sreće i neverice.

AUSTRALIJA / NOVI ZELAND

Pri samom vrhu / dnu i u ‚‚fotofinishu" dolaze mi dobri stari gosti ‚‚from downunder". Nekako su mi sve ove godine prolazili ispod radara, a jako ih je teško razlikovati od Amera jer još nemam toliko dovoljno iskustva u raspoznavanju engleskog dijalekta, pa se nemali broj puta znalo dogoditi da mi oduševljenje naglo splasne kad skužim kako se ustvari radi o Australcima, a ne Amerikancima, jer znam šta mi sledi i šta me čeka. A čeka me mentalno i fizičko guženje. Naporni i zahtevni do bola, 300 puta im donesi ovo, odnesi ono, loču ko smukovi, a manča im je ko i zemlja iz koje dolaze. Škrta i suvoparna. Neko mi je čak i rekao da u Australiji napojnica ne postoji jer su im plate toliko dobre da nema potrebe za njom, ali očito se nisu dobro informisali prilikom biranja mesta za godišnji odmor jer da jesu znali bi da dolaze u pripzdinu u kojoj vlada teška besparica i bieda, te da nisam ja tu iz gušta i ljubavi prema konobarenju, nego da radim i zaradim.

KINA / JAPAN

...i sve iz kosookog sveta. Ove još nisam prokljuvio i ne znam koliko će mi još trebati vremena da skužim kako ove dve nacije stoje na vrhu svetskog poretka po pitanju napretka i ekonomije. Kako da shvatim kako se neko bez elementarnog poznavanja engleskog jezika (ali doslovno bez ikakve glume kao šta je slučaj kod Francuza ili Italijana koji znaju ali ne žele pričati engleski) sam može uputiti u pizdu mile matere, 25 000 km daleko od kuće. Njihov vokabular i dijalog sa mnom može se opisati kao igrokaz u kom se dva galeba svađaju (karaju) oko komada ribe. Neartikulisani zvukovi i mlataranja rukama, tako da ukoliko slučajno neko gleda sa strane pomislio bi da igramo na kamen, papir i nožice. Izgledaju retardirano, a s maskama i kišobranima usred 38°C kao da su ispali iz nekog apokaliptičnog filma. Menu im se bazira na svemu što počinje ili završava na tuna. Tuna, tuna, tuna...i još malo tune. E da,i da ne zaboravim kao prilog, gle čuda tadaaaaa riža. Jedna jedina takva osoba isisa iz mene energije kao da poslužujem sto od 10 ljudi, bole me ruke od „pričanja“, čitav se oznojim. Radije bi da mi daju motiku i njivu od 300 kvadrata pa udri. Što se tiče manče poprilično sam uveren da ta riječ u njihovom svetu ne postoji, ali doslovno NE POSTOJI.

I napokon numero uno, svetski prvaci, kraljevi šljama dolaze iz.......

INDIJA

Verovatno iznenađenje za mnoge koji čitaju ovaj moj roman, neki možda nikad ni u ludilu nisu pomislili da bi oni mogli biti na vrhu, odnosno dnu ove moje lestvice srama, ali verujte mi da svi oni ljudi koji su iti dana radili u ugostiteljstvu nisu nimalo iznenađeni šta sam dotične stavio na na broj 1. Znači postoje Indijci i svi ostali...toliko su loši da svi ovi šta se nalaze na broju 2,3,4,5 zajedno nisu loši kao ova bagra. Blago se objektu kojeg oni zaobiđu. Od ljudi koji dolaze iz zemlje koja je nadaleko poznata po svojoj produhovljenosti, ‚‚Buddhi" i čakrama očekuješ neke drage i skromne goste, koji osećaju svet oko sebe na nekom drzgom nivou. Ako ništa drugo očekujem da bar osećaju moju auru koja vrišti da odjebu u neki drugi restoran samo da ih moje oči ne vide,ali ni to. Jad, beda i čemer. Sednu i idemo....

- Dobro veče, mi smo vegetrijanci, ne jedemo nikakvo meso ni ribu, ne jedemo hranu s glutenom, ništa preslatko ni preslano, šta biste nam preporučili? - Pa preporučio bi vam vazduh. S malo soli. Hrvatski originalni. Ili možda u najboljem slučaju preporučio bi vam da odjebete u tri pičke mile matere jer ja zaista ne znam šta bi vam s menija ponudio, a da se uklapa u te vaše kriterijume. Najbolje da odete na Matejušku, uzmete u Tommyja po bocu Jane (naravno s nekom dubokoumnom porukom jer vi ste preduboka nacija) stanete uz more i udišete. Šta da ja vama ponudim drugo. I onda kreće masakriranje menija. Dajte mi ovo s ovim, ono bez onoga, malo ovog, sa strane onoga, ako možete umesto jednoga ubacite drugo....

Na kraju njihova narudžba nema veze niti s jednim jelom na meniju, a blok mi izgleda ko` diplomski rad Gordona Remzija. Naravno, ni to što im na kraju i donesem ne valja i uvređeno se dignu i odu, verovatno bacajući kakav svoj indijski urok na mene. O manči nema ni govora. Ali nikad. Kune oni nikad nikom nisu ostavili. Ustvari lažem...Priča se da je pre nekih 5 godina jednom jedan Indijac ostavio 50 kn manče jednom konobaru u nekom splitskom restoranu. Kažu kako je konobar završio na psihijatriji. Ne znam šta je s njim danas...

(Espreso.co.rs / Izvor: index.hr)