USTAŠE NDH UKRALE TONE ZLATA: Pavelić krao čak i zlatne zube žrtava Jasenovca!

Prvih meseci postojanja Nezavisne države Hrvatske, bilo je jasno ko je nadređeni Ante Paveliću. Samo pogledajte koji su mu bili prvi u diplomatskoj poseti, a reč je o Hitleru i Musoliniju.

Na sastanku s nemačkim Firerom Pavelić je dobio odrešene ruke za rasno i etničko čišćenje države, ali on je bio poduzetan i već je u aprilu, tek nekoliko dana nakon proglašenja NDH, doneo nekoliko proglasa o Židovima i Srbima.

Podsetimo ovde na izjavu Mile Budaka, Pavelićevog ministra obrazovanja, iz sredine juna 1941. godine: "Za ostale, Srbe, Židove i Cigane imamo tri miliona metaka. Ubićemo trećinu svih Srba. Deportovaćemo drugu trećinu, a poslednju trećinu ćemo naterati u katoličanstvo".

S takvim ljudima je argentinski predsednik Juan Peron već 1943. ostvario dobre veze, a argentinski autor Uki Goni navodi da su tada ustaše kupile nekoliko desetina pasoša od Perona koji bi im omogućili siguran beg preko Atlantika. Američki obaveštajci su krajem te godine u poverljivom izveštaju pisali: "Pavelićeva vlada kupila je šezdeset argentinskih pasoša za evakuaciju. Novac su već prebacili u Argentinu.

Neki niže rangirani dužnosnici, navodno, bežaće u Slovačku". Ključnu ulogu u kupovini, izgleda, odigrao je Krunoslav Draganović. Amerikanci su za njega govorili da je Pavelićev alter-ego, a zabeleženo je i da Draganović bio veliki protivnik Eugena Dide Kvaternika kojeg su ustaše proterale iz Hrvatske na zahtev Hajnrih Himler. Luđak sa židovskom majkom, opisivao je Draganović Didu koji je kraj rata dočekao u Slovačkoj.

Alojzije Stepinac je podržao Draganovićev odlazak u Vatikan i na papiru je govorio da će se on zauzimati kod italijanskih vlasti za puštanje nekih desetak hiljada zarobljenika po raznim logorima, ali stvarni zadatak mu je bio uspostavljanje dobrih veza sa zapadnim silama kako bi sprečio moguću sovjetsku okupaciju Hrvatske. Draganović je predlagao stvaranje dunavske konfederacije na teritoriji nekoliko zemalja - Austrije, Slovenije, Hrvatske, Čehoslovačke i delova Mađarske. Kako smo i videli, to se nije dogodilo, ali nije Draganović bio potpuno neuspešan. Goni kaže da su Britanci, upravo zbog Draganovića, nakon rata regrutovali hrvatske kriminalce za borbu protiv komunista.

Ustaški James Bond, kako su povremeno nazivali Draganovića, kraj Drugog svetskog rata dočekao je u Vatikanu gde je uspešno skrivao Pavelića i brojne naciste dok nisu uspeli da pobegnu preko Bare. Upravo će on biti ključni čovek izvlačenja tona i tona ustaškog blaga. Pavelić i najbliži saradnici su već početkom 1944. godine počeli da pripremaju svoj neizbežni slom skrivanjem zlata i novca u Švajcarskoj. Prema nekim procenama su Hrvati uspeli da prebace 2.400 tona zlata i ostalih dragocenosti u Bern.

Potvrđena su dva transfera zlata: 358 kilograma zlata prebačeno je u Švajcarsku narodnu banku u maju 1944. godine, a dodatnih 980 kilograma dospelo je u avgustu iste godine. Čini se da je ovih 980 kilograma zapravo ukradeno iz središnje banke kraljevine Jugoslavije 1941. godine i skrivano negde izvan Hrvatske. Krajem te godine je Konstantin Kammerhofer, Himmlerov osobni predstavnik u Hrvatskoj, obavestio svoje nadređene da je ustaško povlačenje već počelo. Pavelićeva supruga, jedna ćerka i nekoliko rođaka kreću u Austriju, u Semmering. Usprkos svemu, Pavelić je novu, 1945. godinu, čestitao Himmleru obećanjima da će hrvatski vojnici bez oklevanja boriti se rame uz rame s nemačkim vojnicima sve do konačne pobede. Dok je obećavao večnu vernost Himmleru, Pavelić je planirao beg i pljačku ustaške države. Početkom maja 1945. godine je 45 kovčega zlata hrvatske riznice, poslednje zlato pod izravnom hrvatskom kontrolom, podelio na dva dela i jedan deo, 13 kovčega, poslat je u inostrantsvo s Pavelićem.

Ostatak je skriven kod zagrebačkih franjevaca u samostanu. Priča se da je u tom blagu, osim zlatnih poluga, bilo i mnoštvo venčanih prstenova, dragulja, pa čak i zlatnih zuba žrtava hrvatskih koncentracijskih logora. Blago će ostati tamo, pod zaštitom katoličke crkve, sve do 1946. godine kada su komunisti otkrili gde se nalazi i zaplenili ga.

Pretpostavlja se da je određena količina zlata prebačena u Vatikan. Naime, ustaško ministarstvo spoljnih poslova poverilo je svoje arhive Stepincu koji ih je sakrio u podrum palate u Zagrebu. Kasnije su ti arhivi, nekih osam velikih kovčega, prebačeno Draganoviću u Rim, a postoje neke teorije da je u kovčezima bilo ustaškog blaga. Sam beg Ante Pavelića i dalje je obavijen velom tajne, a verovatno će tako zauvek i ostati. Pretpostavlja se da je pobegao u pratnji nekih hiljadu i po ustaša preko Maribora u Austriju gde se nadao toplom dočeku britanskih vlasti.

Poneo je i veći deo blaga hrvatske državne riznice, negde između 350 i 500 kilograma zlata, pozamašnu količinu dijamanata i raznog stranog novca. Sve je prebačeno u dva kamiona do Austrije gde su predali jedan deo blaga Britancima "i tako spasili sami sebe" utvrdio je jedan poverljivi američki dokument.

Kasnije se ispostavilo da je blago, na putu do Austrije, značajno smanjeno zbog oružanih pljački i raznih isplata i povlačenja imovine, što pretpostavljamo da znači podmićivanje raznih oružanih formacija. Ipak, do Austrije je dospelo 350 kilograma zlata i oko 1.100 karata dijamanata. Čuvanje ustaškog blaga povereno je Lovri Sušiću, generalu Anti Moskovu i Božidaru Kavranu. Samo Sušić će preživeti beg u Argentinu. Zlato su pregledali i popisali Frane Šarić i ustaša po imenu Musa. Kad je Draganović posetio severnu Italiju početkom leta 1945. godine, susreo se sa Sušićem koji mu je predao četrdesetak kilograma zlatnih poluga. Draganović je zlato poneo sa sobom u Rim gde je trošeno na finansiranje anti-titovskih aktivnosti.

Deo zlata je, čini se, upao u ruke nekim manje skrupuloznim ustaškim časnicima, a ni Britanci se nisu iskazali kao preterano pošteni. Moskov je, prema Pavelićevoj naredbi, iskopao zlato i uz pomoć Ante Čodine, jednog od organizatora atentata na kralja Aleksandra, ustaškog kapetana Marka Čavića, pukovnika Mare Pavelića i špijuna Tomljenovića, pokušao da ga prebaci u Rim.

Usput su britanski vojnici preuzeli deo blaga, a Moskov je u aprilu 1947. godine izručen Jugoslaviji gde mu je suđeno za ratne zločine. Sudbina blaga je do danas nepoznata, a reč je o tristotinak kilograma zlata. Poverljivi američki izveštaji govore da je verovatno blago završilo u britanskim rukama. Emerson Bigelow, američki obaveštajac pisao je krajem 1946. godine o tačnijim brojkama. Prema njegovim tvrdnjama, Pavelić je iz NDH izvukao oko 350 miliona švajcarskih franaka, većinom zlatnika.

Britanske vlasti su zaplenile nekih 150 miliona franaka vredno zlato na austrijsko-švajcarskoj granici, a ostatak je skrivan negde u Vatikanu. Pozamašan deo prebačen je u Španiju i Argentinu. Negde 1948. godine su odbegle ustaše uspele da dohvate tajno zlato u švajcarskim bankama, a operaciju su poverili slovenskom biskupu Gregoriju Rozmanu, zloglasnom anti-semitu i ratnom zločincu.

Američki obaveštajci su bili potpuno uvereni da će Rozman veći deo novca prebaciti ustašama u Argentinu preko Italije. Na kraju niko ni ne zna šta se tačno dogodilo s tim blagom, ali kako smo već ranije govorili, Pavelić je 1952. godine pokušavao da proda dvestotinak kilograma zlata u Buenos Airesu. (Espreso.co.rs / Express.hr)