KAKO DA BUDEM BOŠNJAK KADA SAM SRBIN? Profesor iz Sjenice decenijama istražuje PRAVO POREKLO MUSLIMANA!

Profesor istorije iz Sjenice decenijama istražuje poreklo muslimana. Dokazao sam svoje srpske korene. Strani faktor uvek koristio versku različitost.

Za istorijsku nauku nema dileme, većina muslimana u Raškoj oblasti, kao i u Bosni i Hercegovini su poreklom Srbi, koji su sačuvali svoj jezik i običaje. To potvrđuje arhivska građa zapadne i istočne provinijencije, takođe, literature mnogih stranih i domaćih istoričara. Posebno su tim dokazima bogati arhivi u Vatikanu, Veneciji, Beču, Dubrovniku, Konstantinopolju – Istanbulu, Peterburgu… Na osnovu svega ovoga, ne može se govoriti o Bošnjacima kao o nekakvom posebnom narodu, niti o posebnosti jezika.

Ovo, za “Novosti”, tvrdi profesor Salih Selimović, istoričar iz Sjenice koji decenijama istražuje poreklo muslimana, posebno u Staroj Raškoj, ali i na prostorima bivše Jugoslavije. Tako je dokazao i svoje srpske korene, ističući ih više puta: “Ne mogu da budem ono što nisam, kako da budem Bošnjak kad sam Srbin?!”

Kako je, profesore, uopšte došlo do toga da se Bošnjaci, po ko zna koji put, promovišu kao poseban narod i čiji su to interesi?

– Svi osvajači i okupatori radili su na tome da razbiju, usitne i srpski narod i njegovu državnu celinu, kako bi lakše održali svoju vlast. Strani faktor je posebno koristio versku različitost, jer su ljudi tu najosetljiviji. Tačno je da su muslimani lutali u traženju svog novog identiteta, jer, prihvatanjem islama bili su odbačeni od svojih hrišćanskih sunarodnika, a i sami su se identifikovali s turskim okupatorom, mada to nisu mogli da budu ni po poreklu ni po jeziku.

Svaki put, a to se dešava i ovih dana, kada se pozivate na srpsko poreklo muslimana, sadašnjih Bošnjaka, u Sarajevu i Novom Pazaru dočekuju vas gotovo na nož. Zašto ne žele da vas čuju?

– To što u Sarajevu i Novom Pazaru ne žele da me čuju mnogo više govori o njima. Drugo saznanje, osim njihovog ličnog uverenja i mišljenja osim sopstvenog, za njih je neprihvatljivo. A mnogi znaju pravu istinu o svom poreklu. Sam proces islamizacije nije bio tako jednostavan kako se često govori. Ima i mnogo neznanja oko toga šta je vera, a šta je nacija. Te dve istorijske kategorije često se poistovećuju, što nekim političkim i verskim elitama odgovara kako bi na toj osnovi homogenizovali narod i to koristili za ostvarivanje svojih interesa. Oni se tada predstavljaju neukom narodu kao veliki vernici i patriote. Mada je tu prisutan i naš poslovični inat.

Ko je i kada Rašku, jezgro najstarije srpske države, preimenovao u Sandžak i kuda vodi stalno potiranje istorijske istine o srpskim korenima Bošnjaka?

– Posle konačnog osvajanja Stare Raške, Turci Osmanlije su taj prostor priključili takozvanom Skopskom krajištu. Osvojivši Bosnu, najveći deo nekadašnje Raške uključili su u Bosanski sandžak. Oko 1790. godine, od tog dela Raške osnovali su Novopazarski sandžak, koji je prestao da postoji 1902, ali je u političko-diplomatskim manipulacijama Austrougarske, Turske, Nemačke ostao u upotrebi samo Sandžak za ovaj pomenuti prostor. U staroj literaturi i kartografiji, međutim, ovaj prostor je uglavnom i dalje imenovan kao Regnum Rasciae (Raško kraljevstvo, Kraljevina Raška, ili, samo Raška – sve do kraja 19. veka). Tako je postepeno nestajalo pamćenje imena Raška, kao stare srpske države.

Iz Pazara ovih dana duvaju neki “vreli vetrovi”. Ugljanin insistira da se preimenuju nazivi državnih institucija u više opština Raške oblasti. Zašto se vođa Bošnjačkog nacionalnog veća opredelio da upravo sada to čini?

– Predstoje izbori za novi saziv Bošnjačkog nacionalnog veća i sva ta Ugljaninova galama je da bi dobio što više glasova, jer oseća da sve više gubi podršku. Ni narod, ni učenici, ni nastavnici ništa ne dobijaju promenama imena škola i drugih institucija, ako su i dalje u situaciji da se bore za golu egzistenciju. Sigurno je da ima zaslužnih Bošnjaka da neka od institucija ponese i njihovo ime, ali je neprimerena i kontraproduktivna “seča” tolikog broja postojećih imena koja su škole dobile po onim ljudima čiji je doprinos veliki i dobro poznat.

A da li vas je iznenadio poziv Prištini sa iste adrese da “zaštiti interese Bošnjaka u Sandžaku”? Može li se ova najsvežija Ugljaninova avantura staviti u kontekst najnovijih odnosa Ankare i Beograda?

– Nije me iznenadio. Nema tu nekih posebnih iznenađenja. To se sve, najverovatnije, mesi u istoj kuhinji i sa istim ciljem. Ne odgovaraju svima dobri odnosi Beograda i Ankare.

Koliko je država Srbija suštinski zaista prisutna u Raškoj oblasti, ako otud stižu poruke da su sporni srpski prosvetitelji, pisci i naučnici… a s druge strane, da je Aćif-efendija sasvim poželjan, čak vredan spomen-belega, a Stefan Nemanja nije?

– Srbija je u veoma složenoj društveno-političkoj i ekonomskoj situaciji. Oni koji je ne vide kao svoju državu nastoje da to iskoriste u separatističke svrhe, što nije nikakva novost. Mislim da bošnjačko rukovodstvo u Novom Pazaru i kratkoročno, a posebno dugoročno gledano, pravi veliku štetu, pre svega muslimanima, zbog upornog odbijanja da se u gradu postavi bista Stefana Nemanje, utemeljivača srpske srednjovekovne države. Aćif-efendija je nastojao da Novi Pazar odvoji i priključi “velikoj Albaniji”, ali, za njegovo obeležje u gradu ima mesta! Pitanje je do koje granice sve to država može da toleriše?

Kakvi su zaista odnosi između Srba i Bošnjaka, običnih ljudi, imaju li Bošnjaci razlog za nezadovoljstvo, na koje se poziva Ugljanin?

– Običan svet se bori za egzistenciju. Saradnja i solidarnost između Srba i Bošnjaka postoje. Pokazalo se, međutim, da to nekim bošnjačkim vođama ne odgovara. Tada ističu, navodno, ugrožena nacionalna i ljudska prava kako bi se poremetili dobri odnosi, a te vođe se prestavili kao zaštitnici i nekakvi spasitelji islama i bošnjaštva. Ugljanin često iznosi lične i proizvoljne stavove. On se, verovatno, oseća ugroženim kada uoči da gubi podršku u svom biračkom telu. Ja ne vidim da su u bilo čemu ugrožena prava Bošnjaka, osim što sve građane pokađaju ekonomski problemi. Pad nataliteta, pojačana dinamika odlaska mladih i čista depopulacija Stare Raške i cele Srbije. Depopulacija, dakle, nije prisutna samo u četiri grada, među kojima je i Novi Pazar. Isti problem zahvatio je i celu Srbiju.

Profesor Selimović, istražujući poreklo, islamizaciju, hrišćanske i predhrišćanske tradicije muslimana, migracione procese u Staroj Raškoj, pa i na čitavom prostoru bivše Jugoslavije – do sada je sve to sabrao u trinaest knjiga.

Objavio je, na iste teme i više od 100 stručnih i naučnih radova. Njegova knjiga “Prilozi Staroj Raškoj” upravo je objavljena. Dopunjena je novim, dragocenim dokumentima.

ŠTA biste poručili Srbima i Bošnjacima kad sagledate sva istorijska fakta koja svedoče o međusobnom stradanju. Zar poslednji rat nije bio dovoljna opomena?

– Na svu našu žalost i nesreću, ništa nismo naučili ni iz jednog, pa ni iz ovog poslednjeg tragičnog rata. Posebna opasnost je u nezadovoljstvu i besperspektivnosti mladih ljudi, nezadovoljnih statusom. Oni zbog toga postaju odličan materijal, kojim se vešto manipuliše kako bi se njihovo opravdano nezadovoljstvo usmerilo u opasnom pravcu. Indoktrinacija je veoma uspešna i razvija se u razornu energiju mržnje koju ekstremisti u određenom trenutku mogu da iskoriste za nove nesporazume i sukobe. Državna, i posebno stranačka rukovodstva morala bi da budu mnogo odgovornija i efikasnija u delovanjima na suzbijanju uticaja stranog faktora i njegovih organizacija. Takođe i na pravovremenoj i efikasnijoj primeni postojećih zakona prema onima čije delovanje nanosi ogromnu štetu životno potrebnim dobrim odnosima Srba i Bošnjaka.

BONUS VIDEO

(Espreso.co.rs/Novosti.rs)