KECMAN KONAČNO DO DETALJA O LEGENDARNOJ TROJCI U ZAGREBU: Daj da ja to bacim, pa dok leti lopta makar da budu u frci! (VIDEO)

Zauvek će Dušan Kecman biti u srcima navijača Partizana i urezan u sećanja ljubitelja košarke u regionu zbog sada već legendarne trojke u finalu ABA lige 2009. godine na 0,6 sekundi do kraja produžetka.

Bivši as crno-belih, a sada tim menadžer kluba, stekao je tim košem apsolutni status legende kluba, čiji je dres nosio u tri navrata, a sveukupno proveo 7 godina.

Istu stvar je uspeo da ponovi i na svom oproštaju, kada je "kačio patike o klin" i tako pokazao da uopšte nije slučajno to što je pogodio u Zagrebu, a cela ta priča je imala i svoju uvertiru, ili kako je on u intervjuu za "Vice" rekao "pretpremijeru" još dok je nosio dres Panatinaikosa.

- Bio je meč protiv Lotomatike, bio je kraj utakmice, pobedili smo nekih trideset razlike recimo. I sad, lopta tu nešto skakuće kod naše klupe, ja 'nako bezveze uhvatim i kao, 'ajde, da šutnem, i pogodim od tablu. I onda, posle onoga protiv Cibone, ja kažem sebi, nije to slučajno, ja sam već dao takav koš. Imao sam iskustva (smeh). Ali gle, ja to ponavljam svaki put kad me pitaju - zaista nije ništa slučajno. Jer te godine, u pripremama pred utakmice, imao sam ritual sa Dušanom Šakotom gde bi se takmičili u nekim suludim šutevima. Znaš kako to već ide - iza leđa sa penala, trojka horogom, pa sa klupe, sa zapisničkog stola. I tako smo nekako nehotično stekli rutinu, znao sam otprilike kako treba da se šutne sa pola, sa kraja terena - prisetio se Kecman tih godina među "zelenima".

Retko je on, nakon onoga što je uradio u Zagrebu kada je utišao kompletnu halu koja je već slavila titulu Cibobne, pričao o tome. Ipak, ovog puta je ispričao čitavu priču kako je to izgledalo iz njegovog ugla.

- Utakmica je imala neki svoj čudan tok, sad kad se prisetim. Mi smo sve vreme kontrolisali rezultat. Međutim, u drugom poluvremenu desila se jedna situacija koja je malo poremetila sve. U publici su "Bed Blu Bojsi", barem kažu da su bili "Bed Blu Bojsi", spazili neke momke sa srpskim zastavama i tu je krenula opšta frka. U tom trenutku ti momci istrčavaju na teren, tačno se sećam da je Saša Danilović odmah fantastično odreagovao i povukao ih do naše klupe, inače je moglo svašta da bude. I kreće opšti haos, jurnjava, redari se rastrčali, prekid utakmice. A Sale kaže ovima, vi stojite sa nama dok vam ne obezbede prolaz. Mi ne nastavljamo utakmicu dok vas ili ne sprovedu ili ne ostave kod nas u svlačionicama da nas sačekate. Taj prekid je trajao dobrih deset minuta.

- Na kraju, sproveli su te ljude, bila su tri momka i jedna devojka čini mi se, do naše svlačionice i meč je mogao da se nastavi. Ali, sve to nas je malo poremetilo, publika je dobila neku ekstra motivaciju, krenulo je malo jače navijanje, sudije su pustile neku čvršću igru i eto. Cibona se tu vratila i mi smo otišli u produžetke.

Lorens Roberts je tada imao problema sa linije za slobodna bacanja, a nekako je lopta uvek završavala kod njega u toj završnici i njega su stalo faulirali.

- Pa, bilo je puno poena za produžetak. I opet mi kontrolišemo stvari, ali pred kraj, nekako se stalno potrefilo da lopta bude kod Robertsa i da ga oni fauliraju. Pre onih odlučujućih bacanja što je imao pri rezultatu 72-71 za nas, on je isto imao priliku sa penala i promašio jedno. Mi smo napravili jednu akciju za izvođenje tada, međutim opet nekako pas ode na Robertsa i odmah faul. Čak bih rekao da smo bili blizu da nam tu sviraju pet sekundi.

- Ja razmišljam, ako on da dva bacanja - to je to, dobili smo sigurno. Onda promaši jedno, pa razmišljaš, dobro, makar produžetak, ako ne pogode neku ludu trojku. Međutim on promaši i drugo.

- Jan Veseli i ja se nešto nameštamo na skok, ali Gordon skida loptu, pas do Tomasa i kreće taj napad. Ja trčim pun šprint samo da stignem Tomasa, da ne šutne on slučajno, jer u tom momentu je već dao trijes' i kusur. Ali lopta ode u ćošak kod Bojana Bogdanovića, koji je u tom trenutku imao šut 0/6 za tri, šutira, Slavko Vraneš izlazi na njega sa onih svojih dva i šezdeset koliko već ima (smeh). Trojka ulazi kao kap - seća se Kecman.

Setio se i da mu je tada arbitar pogledom rekao, dok su se svi radovali oko njih, kao više onako iz kurtoazije "Ajde izvedite to i kraj".

- Ja se tačno sećam, nikad neću zaboraviti to. Gledam vreme i kažem sebi, pa dobro, 0.6 sekundi, imaćemo vremena za šut. Odnekud se pojavljuje Aca Rašić da izvede na aut liniji, ne zna čovek ni gde je, verovatno je u fazonu gotovo je, daj da izvedemo pa da bežimo u svlačionicu. Sudija mu gura loptu u ruke, kao, izvedi pa da završavamo, ali ja sam eto imao tu neku prisebnost, reko', daj da vidimo jel' može nešto da se uradi. Tek sam na snimku video da sam ja njemu pokazivao da mi doda loptu.

Nikakvog tu plana nije bilo.

- Ma kakav crni plan. Nego, daj da ja to bacim, pa dok leti lopta tih sekund i po barem da budu u frci. Jer tačno se sećam '92. kako je bilo kad je Sale Đorđević dao trojku Huventudu, neki njihov igrač, zaboravio sam sad kako se zove, je bacio s pola terena pa je pogodio obruč. Nije bilo svejedno.

Primi ja loptu, i bacim... i gledam... dobro, kažem sebi, dobro sam je izbacio. A taj let lopte, ma to traje... i traje... i samo odjednom - tap-tap - uđe od tablu. I muk. Kao da je neko ugasio ton u celoj hali. E onda kreće naše skakanje i veselje...

Novopečenom tim menadžeru Partizana je to, po sopstvenom priznanju jedan od dva najbolja trenutka u karijeri.

- Mogu da izdvojim dve stvari. Prva stvar je te sezone kad sam iz Beopetrola otišao u FMP, bio sam MVP regularnog dela lige. Kari Pešić je bio selektor SRJ, spremali smo se za EP u Turskoj 2001. godine, bio sam na širem spisku i kandidat za ulazak u 12. Međutim, desio mi se peh na jednoj revijalnoj utakmici u Šumicama, nekih dvadeset dana pred početak priprema ja povredim koleno, i moram da mirujem mesec i po dana. Eto, tu sam bio najbliži reprezentativnom dresu i mogao da igram na velikom takmičenju, a kako se ispostavilo kasnije, i da osvojim zlatnu medalju. Imao sam ja kasnije reprezentativnih akcija, odradio pripreme pred EP u Švedskoj 2003. godine i kvalifikacije za EP u Poljskoj 2009. ali nikada nisam bio na nekom zvaničnom takmičenju.

- Drugi trenutak je poraz od Olimpijakosa na Fajnal Foru u Parizu 2010. godine - nema dalje. Zamisli da smo ušli u finale Evrolige. To je sigurno nešto što ne mogu da prežalim ni dan danas. Ali gle, neka ravnoteža negde mora da se desi. Mi smo toliko tesnih utakmica dobili te sezone, osvojili Jadransku tako kako smo osvojili, tako da je taj meč verovatno bio neko izjednačavanje kosmičkog balansa. Barem ja tako gledam na te stvari - ispričao je Kecman.

Kompletan njegov intervju možete pročitati na "Vice.com".

(Espreso.co.rs / Izvor: Vice.com)