SVE UTAKMICE SU BILE NAMEŠTENE! Kandidat za selektora Srbije kroz suze bez dlake na jeziku: Da su mene odabrali, osvojio bih Mundijal! (FOTO)

Iako u srpskoj medijskoj realnosti kandidatura legendarnog fudbalskog stručnjaka Zorana Đorđevića za selektora Srbije nije shvaćena preterano ozbiljno, posebno od strane FSS, mi smo odlučili da sa njim popričamo o Svetskom prvenstvu, smeni Muslina, novom selektoru Mladenu Krstajiću, Slaviši Kokezi, ali i svojoj bogatoj fudbalskoj istoriji i ambicijama za budućnost, među kojima je i osvajanje Mundijala sa Orlovima.

Razgovor sa prvim selektorom u istoriji Južnog Sudana posle bratoubilačkog rata, čovekom koji je radio u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Jugoslaviji, UAE, Indiji, Africi, koji je na poslu dočekao rat u Siriji, a u sredu se kandidovao za mesto selektora Orlova započeli smo anegdotom na kojoj je insistirao.

Zaista poučnom anegdotom, koja pokazuje koliku ljubav prema domovini gaji, a oslikava i razloge zbog kojih je odlučio da se upusti u ovu nezahvalnu modernu fudbalsku Odiseju. Vraćanje kulta nacionalnog tima i najvećeg uspeha koji postoji u fudbalu - osvajanja Svetskog prvenstva.

Tokom boravka u klubu Churchil Brothers (Braća Čerčil) iz Indije postao je prvi strani trener koji je osvojio nacionalnu titulu sa nekim klubom, a doneo je i prvu titulu klubu u istoriji.

- Moj cilj u svetu nije bio samo lična promocija, rezultati, novac, već kada sam 12. avgusta 1981. polazio iz Srbije pratili su me Ljubiša Broćić i Mita Tadić, veliki treneri, cenjeni širom planete, koji su me i preporučili u Emirate. Pitam ja njih: Šta sada, kako da vam se odužim?, a Ljubiša, moj mentor, kum i veliki prijatelj kaže: Da visoko uzdignutu po belom svetu nosiš srpsku i jugoslovensku zastavu. I svugde u svetu, gde god da sam osvajao trofeje, uvek sam nosio tu zastavu, iako FIFA nije dozvoljavala takav vid ljubavi prema dalekoj domovini - briznuo je emotivni Đorđević u plač prisečajući se, pa smogavši snage, nastavlja:

- Svugde u svetu gde sam osvajao prvenstva, ta zastava je bila na grudima. Međutim, igrala se utakmica u Goi, u Indiji, ja vodim Čerčil Braderse. Važna utakmica, najvažnija u sezoni. Pun stadion, sudija je hteo da prekine meč, "ovi odozgo" mu javili da ne smem sa srpskom zastavom da stojim pored aut linije. A, nije da sam ja tu zastavu držao podignutu na barjaku, ili nešto slično, već mi je bila obmotana oko grudi. Sudija me je pozvao da priđem aut liniji, ja mu kažem: Nema šanse, možete samo da me isterate sa utakmice, ali ja ovu zastavu ne skidam, ona je sa mnom dok ne umrem. Nikom ne smetam, nikog ne provociram, ništa ne radim što bi nekog uvredilo. U tom trenutku, prilazi mi predsednik kluba, gospodin Čerčil, sa petoricom braće (sa kojima je u tom trenutku peti put pokušavao da bude prvi u Indiji, sa brazilskim trenerom) i kaže: Nemoj, Zorane, molim te - priča Zoran.

- Mister prezident, ovo je srpska zastava, ako ja budem bez nje, gubimo utakmicu, samim tim i prvenstvo, rekao sam im. 1389. godine ona je zaštitila Evropu od Turaka. U tom trenutku, sišao je ministar sporta, sišli su svi iz počasne lože kako se ne bi napravio incident. Ja nisam želeo da odustanem, i sudija je u jednom trenutku samo dao znak da se igra - opet kreću suze.

A, epilog utakmice?

- Pobedili smo sa 5:2, ubili smo ih, i osvojili prvu titulu u istoriji kluba. Završava se utakmica, slavlje neviđeno. A, ja sam od naše ambasade uzeo 11 srpskih zastava i stavio ih među najvatrenije navijače. Inače, ta braća koja drže klub su se zaklela na majčinoj samrtnoj postelji da će osvojiti titulu, a jedan moj poznanik iz Dubaija Raul Fernandez im je rekao da sam ja jedini koji to može da uradi. I, tako sam postao prvi stranac šampion u istoriji druge najmnogoljudnije zemlje na svetu. Na toj utakmici, moj gost je bio pokojni ministar pravde Vladan Batić sa tri ćerke. Interesantno, to jutro je sva štampa tamo pisala da sam hrvatski trener, pa me je Vladan pitao zašto je to tako. Odmah sam mu rekao da je provokacija, jer čim sam stigao u klub, gde me je dočekala ogromna pres konferencija sa 1200 novinara, počeli su da mi postavljaju nezgodna nacionalistička pitanja. Ja sam im samo rekao: "Ako ne osvojim titulu, zapaliću se na trgu".

Sjajna priča za početak, ali zanimalo nas je zašto je Đorđević uopšte odlazio iz Srbije 80-ih godina, pošto je naš fudbal tad bio među cenjenijima u Evropi.

- Svaka utakmica je bila nameštena. Ali svaka. Da li igraš kod kuće, na strani. Recimo, utakmica Tikveš Kavadarci - Radnički Pirot u Kavadarcima. Naš trener je bio Toma Kaloperović i pre toga klub je na častan način pokušavao da uđe u Prvu ligu. To nikako nije moglo da se ostvari, pa su počeli da rade ono što svi rade. Onda su namestili tako očigledno da je publika posle utakmice počela da lomi sve na stadionu. Dobili smo sa 2:1 protiv poslednjeg tima na tabeli, ali nikada posle toga nismo imali šanse da se plasiramo u viši rang. Što zbog politike, zbog koje su Priština, Vardar, Trepča morali da ulaze, što zbog nameštanja. San Piroćanaca nikada se nije ostvario i ja sam shvatio da se ovde ne isplati pošten rad. Prvu priliku koju sam dobio da odem van, iskoristio sam. Bili su to Emirati.

Kada je krenuo, nije znao nijednu reč engleskog ni arapskog, pa je u avionu morao da zamoli stjuardesu da pita ima li neko ko zna arapski i srpski. Ona se raspitala, avion je bio pun takvih.

- Odmah mi je prišao gospodin Maruan Sabri, inženjer iz Sirije koji je oženio našu ženu, pa je zato naučio srpski, i koga moram da pomenem, jer bez njega možda ništa ne bih postigao. Pitao me je šta treba, i ja sam mu rekao. Nije mu bilo jasno kako ću da naučim jezik za tako malo vremena, jer on deset godina pokušava da nauči naš. Kažem ja njemu da sedne, da ne brine, nego da počnemo mi da radimo. Zamolio sam ga da mi napravi tabelu sa standardnim srpskim frazama na srpskom jeziku i njihovim prevodom na arapski i engleski. Kad smo se rastajali na aerodromu, poručio mi je samo jedno: Neka ti je bog u pomoći! - Zoran nastavlja da se seća svojih bliskoistočnih početaka:

- Inače, on je Sirijac, i pravo da vam kažem, u mnogo zemalja sam bio, ali nijedna nije kao Sirija. Tamo su najstarije hrišćanske crkve na svetu. Nikakav problem nigde nisam imao, jer te ljudi prihvataju onakvog kakav si. Žao mi je što su im zemlju unakazili kao našu, ali taj narod je izuzetno vitalan, dobar, nije važno koje si religije, i moram da kažem da je taj narod veoma sličan nama.

Ali, s obzirom da je naša tema fudbal, a ne bliskoistočni ratovi, vratili smo se na kolosek ove priče.

- U svet sam krenuo da bih napravio nešto veliko, jer to ne može da se napravi kada se oko vas svi takmiče u prevarama, a ne u fudbalu. Nikad se nisam bavio politikom, nikad nisam bio član nijedne partije, u Kuvajtu sam bio 12 godina, menjali su se predsednici, ali nikada nisam zauzeo ničiju stranu. Kao ni u Emiratima. Svi koji su u sportu, a uđu u partiju, oni su nepošteni. Ti koristiš partiju, a nemaš dovoljno znanja za svoju profesiju. Kod nas u zemlji su u stranke svi ušli iz interesa. A, to me dovodi do nečega što me je mnogo zabolelo. Nijedan trener nije smeo da ustane javno da osudi smenu Slavoljuba Muslina. Njegovi najbliži saradnici su samo ćutali i sklonili se, u nadi da će im to doneti nešto dobro. A, neće! Zaista ružan potez - jasan je Zoran.

Prema njegovim rečima, ljudi po celom svetu su iznenađeni tim postupkom. Kako kaže, sve je moglo da se reši dogovorom, razgovorom, ali neki viši interesi su bili posredi.

- Ja neću da prenosim šta mi je moj prijatelj Slavoljub rekao, jer smo mi drugovi iz mladih dana, malo smo i igrali zajedno, ne bi bilo u redu. Ali, ispričaću vam jedan slučaj koji mnogo govori o njemu kao o čoveku. Na jednom treningu na stadionu BASK-a, igrali smo na dva gola. BASK je sa trenerom Lazarom Tasićem i TV komentatorom Vladankom Stojakovićem spremao tim za prvu ligu, skupljao ekipu od studenata iz cele Jugoslavije. Na jednom od golova, stajao je golman Krndija, mlada nada Partizana, na kaljenju u ovom klubu. Na njega je u jednom vazdušnom duelu naleteo kapiten Božidar Tanić, udarivši ga kolenom. Obojica su se zaletela snažno, sudar je bio strahovit. Golman je ostao na zemlji, trening se ubrzo završio, a svako je otišao na svoju stranu. Da Muslin nije ostao sa njim celu noć, odvezao ga u bolnicu, on bi umro. Iskrvario bi, jer mu je pukao bubreg. Izneo ga je na rukama u svoj auto i spasio mu život. E, to je Slavoljub Muslin, čovek o kome mislim sve najbolje. Da se ne lažemo, da on nije bio selektor, mi ne bismo otišli na Svetsko prvenstvo. Zbog stvari koje se sada događaju, želim da iskorenim trulež iz našeg fudbala - neverovatnu priču ispričao nam je Zoran.

A, kada smo već na tom Svetskom prvenstvu, šta bi on uradio po tom pitanju, da je kandidatura bila odobrena, i da je zamenio Mladena Krstajića?

- Da se razumemo, ja nemam ništa protiv Mladena Krstajića, ali unizili su sistem obrazovanja u ovoj zemlji. Zbog čega postoje fakulteti za sport, zbog čega postoji profi licenca? A, mi smo sada doživeli da dečko koji nema dan trenerskog posla, seda na klupu reprezentacije Srbije umesto nekoga ko po celom svetu ima trofeje. Koga god sam vodio, imao sam rezultate. Pa, o čemu se tu radi? Mislim, sve je vrlo jasno, jasni su motivi. Ovo je velika bruka, ceo sistem je bruka. Ceo stručni štab da je bio pravi, otišao bi čim je oteran Muslin. Oteto - prokleto, kako kažu moji Piroćanci na Staroj planini. Gadim se nad ovim što se dogodilo, i pitam se kako će uopšte svi oni da izađu pred ove igrače. Da ponovim, ja tvrdim, da sam preuzeo reprezentaciju Srbije, bili bismo svetski šampioni! I, ako je nekad preuzmem, postaćemo prvaci, garantujem vam - kaže nam popularni Afrički tigar, pa nastavlja:

- Znate li zašto sam siguran da bih osvojio Mundijal. Zbog moje trenerske filozofije. Svaki igrač mora da veruje u sebe, tim koji izađe na teren ima isti broj igrača kao protivnik, i ako analiziramo protivnika i iskoristimo njegove vrline i mane, a sakrijemo svoje, što je moja poslovna tajna, možemo da pobedimo svakoga. Srbija ima igrače, ali ih treba pripremiti i mentalno, da kad uđu u avion znaju da su pošli da budu šampioni. Poveo bih najkvalitetnije ljude iz psihologije, medicine, nezavisno od toga da li je iz Zvezde, Partizana, iako do sada možda i nisu dobili šansu.

Inače, Zoran je u mnogo navrata pomogao našim ljudima koji nisu bili zadovoljni na Balkanu da nađu uhlebljenje u Kuvajtu, UAE i ostalim bogatim arapskim zemljama. Iako nikada nije ni od koga tražio da mu se revanšira, nekolicina ga je zbog toga zauvek zapamtila, ali bilo je i drugačijih slučajeva.

- Od Marka Valoka, gosn Tome Kaloperovića, dr Branka Nešovića uvek sam imao veliku zahvalnost, ali problem je bio Miljan Miljanić. Morao sam da ga teram odatle. On je svima radio iza leđa, išao je preko leševa, to je bio njegov stil. Da me ne shvatite pogrešno, retko ko je imao energije kao što je imao Miljan, da radi, da uči, da sprema taktike, da se nametne, ali dušu nije imao. On je mnogo puta bio i političar, član ovoga i onoga, i ja sam za vreme naše saradnje video zašto nikada nije osvojio Svetsko prvenstvo sa moćnom Jugoslavijom - podsetio se surovo iskreni Zoran.

Kako smo intervju počeli, tako smo ga i završili. Anegdotom koja pokazuje da ni Piroćanci nisu uvek stereotipne škrtice iz viceva. Kada je vodio Južni Sudan, što se može videti u BBC-jevom filmu Zoran i Afrički tigrovi, iz svog džepa je plaćao igračima mnoge stvari, kako bi uopšte uspeli da prežive u postratnoj razorenoj zemlji. Kako smo saznali, on je dao preko 50.000 dolara iz svog džepa.

- Gledajte, nikada ja to nisam radio da bih se posle time hvalio. Ali, na primer, iz svog džepa sam platio da se naprave golovi za prvu utakmicu u istoriji Južnog Sudana, pa sam čak zbog dugova morao da priložim i pasoš. Ali, motivisao sam igrače i na drugi način, govoreći im da su milioni poginuli za njihovu slobodu, pa da sada moraju da igraju za njih, jer ih gledaju sa neba.

Jedno je jasno, Zoran neće voditi Srbiju na ovom Mundijalu, ali, nadamo se da će ga iz FSS imati u vidu za neki od narednih izazova... Jer, ko nam je sve vodio reprezentaciju, jedan ovoliko iskren čovek i priznat stručnjak zaista zaslužuje da se oproba.

BONUS VIDEO: Vladan Milojević posle dodele Zlatne lopte za 2017. godinu