DA LI STE BILI NA NIKU KEJVU? Niste? Onda bolje nemojte čitati ovaj tekst, jer ćete se neviđeno smoriti (FOTO) (VIDEO) (GIF)

Kad je prošle godine književni establišment bio u nokdaunu nakon vesti da je Bob Dilan dobio Nobela za književnost, nije mi se skidao osmeh s usana uz ideju u glavi da bi to moglo zadesiti bar još dva čoveka iz tog, meni omiljenog, rokenrol miljea: nedavno preminulog Leonarda Koena i još uvek više nego živog Nika Kejva.

Uz muziku i knjige i jednog idrugog život je bio nekako podnošljiviji i lakše se mogao pregurati svaki novi dan. I dok je Leonard Koen bio povremeni stanar u mojim ušima, pretežno u onim romantičnim danima, dotle je Nik Kejv bio moj stalni cimer bez čijeg društva je bilo nemoguće zamisliti sekunde, minute, sate bilo kog bogovetnog dana. I tako skoro četrdeset godina. Uvek tu u dobrim, a bogami mnogo više u onim lošim danima. A takvih je bilo i–ha-ha.

“King Ink” – prvu njegovu prevedenu knjigu na srpskom, nosio sam poput Biblije stalno sa sobom s idejom da uradim dramatizaciju iste i ponudim je nekom pozorištu. Još uvek stoje ručno ispisane didaskalije po marginama stranica ove knjige, odavno raskupusane od čitanja i prelistavanja.

Dramatizaciju nikad nisam priveo kraju, a život mi se narugao kad sam sticajem životnih okolnosti u jednom trenutku svog života postao upravnik pozorišta.

JOŠ 11 DANA DO SPEKTAKLA GODINE! Nik Kejv dolazi u BG! (FOTO)

U to vreme sam isto kao i on (saznaću to indirektno zahvaljujući dokumentarcu o njemu “20.000 dana na zemlji”) voleo da hvatam zjala sedeći na ladnom betonu gradskih trgova i nisam se bojao nazeba (sic!). Frtalj veka, koliko je tad otprilike bilo u mom životnom skoru, karakterisao je iskonski bunt koji je korenspodirao s traganjem za smislom besmislenog života u zemlji Srbiji, neprilagođenošću, nepristajanjem s tada aktuelnim socrealističkim poimanjem života.

Opčinjenost filmom “Nebo nad Berlinom”u kojem je Kejv glumio samog sebe, do dana današnjeg ostala je neupitna, a njegova poruka da treba biti pali anđeo je bio putokaz za dalji život.

Senka ovog mog heroja prvi put me kompletno natkrila 1990. godine na koncertu koji je održao u tad kultnom beogradskom SKC nakon čega više ništa nije bilo isto. Berlinsko nebo te tople junske večeri srušilo se nad Beogradom. Moj odraz u liku ovog čoveka mi više nije dao mira.

Znao sam da ću u svim svojim budućim batrganjima kroz život imati uporišnu tačku kojoj ću se vraćati kao poslednjem osloncu, palog anđela, mog heroja, koji niti menja spoljni svet, niti ima tu nameru, ali kad uđe u unutrašnji svet onih čije biće prima tu frekvenciju onda tu ostaje zauvek.

U međuvremenu je završio i na slici u baroknom stilu, delo ruku mog druga Makse vajara i stajao ponosno na zidu moje sobe kao, duboko verujemu to, i Tito na zidu Pinkijeve sobe. Uostalom, znate već, svako bira svoje heroje. Godinama mi je dan počinjao i završavao pogledom na sliku s njegovim likom.

Ako propustite kajaćete se čitav život! NIK KEJV VEČERAS U ARENI! (FOTO) (VIDEO)

Drugi put sam video Kejva kao senka od čoveka, s dva velika gubitka iza sebe. Sina i majke. Ništa više što je naizgled važno nije bitno kad nestane onaj koga voliš više od sebe i kad u samoizolaciji svu svoju ljubav fokusiraš na lepe proživljene zajedničke trenutke koji ti trepere u memoriji sećanja. Bila je 2008 godina. On je u svojoj životnoj konfuziji tražio Boga albumom “Dig Lazarus Dig”, a ja uglavnom u ćutećoj komunikaciji s ljudima bio zarobljen u hodnicima sećanja.

Nije bilo nikakvih motiva za budućnost. Jednostavno, krao sam Bogu dane. Kejv je tada u Beogradskoj areni održao j-e-d-a-n- o-d- o-n-i-h –k-o-n-c-e-r-a-t-a. Koncert koji besmislu daje smisao. Koncert koji je trajao dva i po sata i kad je onako bolesno iznemogao od gripa i temperature ispunjavao muzičke želje prisutnima svirajući na bisu ono što je publika tražila od njega.“Tako blizu a tako daleko” (naziv drugog dela “Neba nad Berlinom”) od svog heroja.

Zašto sva deca jecaju oče?

Ona jedva da plaču sine

Zar ona zaista jedva da plaču oče?

Da, pravi ih jecaji tek čekaju sine

Ovo je pesma jecaja

Pesma u kojoj se plače

Dok svi muškarci i žene spavaju

Ovo je pesma jecaja

Ali ja neću jecati dugo

“The Weeping Song”

Skinuta ne mojom voljom sa zida moje sobe, slika s njegovim likom završila je u jednoj ostavi od lifta u pokušaju, poput onog izgubljenog autoputa u Linčovom filmu. Nema odavno ni zida na kojem je stajala, a nema više ni slike s njegovim likom.

Ali zato ga ima više nego ikad u mojim mislima. Još uvek kao jedna od onih prkosnih brana protiv nadolazećeg apsurdnog vremena spinovanog besmisla. I dalje je bilo tog neupitnog prepozavanje u junacima Kejvovih pesama koji traže nešto što je izgubljeno u njima ili nešto čega u njima nema, a slute da bi nešto poput toga trebalo postojati.

Kriza indentiteta, otuđenje, apsurd i odsustvo perspektive bili su obeležje stihova na Kejvovski surov način. Način koji smo u zemlji Srbiji sve više prihvatali kao normalan.

Vidajući sam sopstvene ožiljke i rane od aždaje što život se zove, pomiren sa svim svojim demonima s kojima se nosio u kostimima Boys next door, Birthday party, Grinderman i Bad Seeds, Nik Kejv je stvorio indentitet autora koji je mera samom sebi. Prelazeći uz pomoć njegovog stvaralaštva (a nije u pitanju samo muzika već i romani i filmovi – tačnije scenariji po kojima su nastajali) kroz sve njegove faze i metamorfoze, od haotično manijakalnih tema preko tradicionalističkih, religioznih do ljubavnih i introspektivnih, dolazimo do ključnog stiha iz naslovne pesme “Push the sky away”, petnaestog albuma Bad Seedsa, koji bi komotno mogao postati epitaf nas kojima je rokenrol veći od života:

Neki kažu da je to samo rokenrol

Oh,ali te sustigne pravo do dna duše

Moraš samo nastaviti da guraš

Nastaviti da guraš

Odgurni nebo

„Push the sky away”

Treći put kad sam se konačno u ukupnom skoru izjednačio s Pinkijem, svog heroja video sam na Exitu, na nastupu koji je te 2013 god. promovišući album “Push the sky away” zatvarao festival. Bilo mi je fascinantno kad je masa od pedesetak hiljada prisutnih, velikom većinom sastavljena od fensi publike, nošena energijom koju je Nik isijavao s bine bila uvučena u erupciju oduševljenja ne verujući šta ih je zadesilo smejala onim osmehom oko ušiju, nesvesno svesna da prisustvuje koncertu kojeg će dugo nositi u srcu.

A onda vest koja me pretprošle godine zaledila bila je ona o Kejovom gubitku sina. Sa saosećanjem proživljenog najgoreg od svih mogućih gubitaka samo sam zanemeo. O bože. Ono osećanje kad ideš ulicom i svi te sažaljevaju, a ti ćutiš i nemaš volje ni za čim niti znaš kako da se ponašaš kad te (ne)poznati ljudi zagrle na ulici, a ti počneš da plačeš. I onda dani i meseci provedeni u kućnoj samoizolaciji. I kad shvatiš koliko je i to besmisleno kreneš da radiš ono što najbolje znaš. Iz ljubavi i poštovanja prema onima gore i ovim oko sebe dragim ljudima.

Najpre rad na novom, prošle godine objavljenom šesnaestom albumu ”Skeleton Tree”, a odmah potom i na dokumentarcu "One More Time With Feeling" koji daje odgovor na sva pitanja vezana za nastanak novog Kejvovog albuma.

Najdublju emotivnu bol za sinom pretočio je u jedinstvenu estetiku, prelomivši kroz svoje autentične stihove odsjaj usamljenog, ranjenog srca. U duetu s božanskim vokalom dankinje Else Torp, koja se na beogradskom koncertu pojavila posredstvom snimljenog video bima uz nebesku orkestraciju svog benda, Kejv kristališe raspoloženje skeletnog drveta razarajućim stihom:

Rekli su da će nas naši bogovi nadživeti, lagali su

“Distant Sky”

Trenutak istine, izmirenje sa svojim bolom i katarzični dogovor s njim (bolom) da zajedno nastavite dalje sa svešću da više ništa neće biti kao pre, ali s mnogo više empatije prema svetu i ljudima oko sebe. Ona mahnita eksplozija u njegovom nastupu pretvorila se u imploziju. Prisnost za kojom je imao nesnosnu potrebu je glavno obeležje ove aktuelne turneje na kojoj sam evo četvrti put u Beogradskoj arena video njega, svog heroja. Sedam od ukupno osam pesama s poslednjeg albuma su neizostavni deo set liste na ovogodišnjim koncertima. Želja za kamerno prisnim okruženjem sa svojom publikom, želja za stalnim dodirom sa svojim fanovima i potreba da nas sve odreda na bisu popne na stejdž govori o tome.

O Bože, reci mi šta sam učinio

Molim te ne ostavljaj me ovde samog

Gde su mi prijatelji?

Nema mojih prijatelja

I zato, ako sediš sasvim sam i začuješ kucanje na vratima

A u vazduhu obećanja, e pa druže, upozoren si

Mnogo je gore biti ljubavnik Ljubavi nego ljubavnik kojeg je Ljubav prezrela

Ja sam pustio Ljubav da uđe

“I Let Love In”

U ovom i konačno raspadnutom svetu lišenom bilo kakvog smisla Nik Kejv je ostao naša ikona kojoj se molimo i u koju verujemo, a on nam isijava večnu istinu da nam je samo ljubav ostala i da treba imati hrabrosti da joj otvorimo vrata.

Pri svakom susretu s njim i dalje treperi ona doza klinačke ushićenosti, ona doza radosti kao kad s ekipom ortaka ideš na đačku ekskurziju i praviš razne nestašluke. Ovaj put bez sedenja na ladan beton i bez ritualnih krađa suvenira iz hoteslkih soba.

Nick Cave &The Bad Seeds, 28.10. 2017, Kombank Arena Beograd

Set lista:

Jesus Alone

Magneto

Higgs Boson Blues

From Her to Eternity

Tupelo

Jubilee Street

The ship song

Into My Arms

Girl in Amber

I Need You

Red Right Hand

The Mercy Seat

Distant Sky

Skeleton Tree

Na bis:

Weeping song

Stagger Lee

(Nebojša Cvetković)